KAO da ga ovde nikada nije bilo. Kao da na ovom mestu vekovima nije stolovao. Kao da ni dana ovde nije izvijao grane.

Ovako izgleda mesto u Savincu kod Takova na kom je nedavno, u ranu zoru, 23. julskog dana posečen stoletni hrast-zapis. Da je tu bio, svedoči još samo drveni putokaz na kom piše "Hrast". A od njega - samo tri veće gomile posečenog stabla i granja sa suvim, braonkastim lišćem. I one, ipak, najbolje oslikavaju njegovu veličinu. Jedan oboreni deo stabla, koji "leži" pored gradilišta, prečnika je barem metar i sedamdeset centimetara.

- Najveći deo stabla našeg zapisa prebačen je na crkveno zemljište mesnog hrama Svetog Save - kaže Jovan, meštanin Savinca. - Nedavno smo dobili novog sveštenika, a ovih dana očekujemo da nam dođe i vladika žički Justin, da nas sve posavetuje šta ćemo da učinimo sa stablom.

Žao je Jovanu, a kaže, i drugim žiteljima Savinca, što je njihovo sveto, zavetno drvo smaknuto "kako ne valja, i kako se ne radi".

- Kad su vlasti odlučile da ga poseku, ne obazirući se na mišljenje naroda, trebalo je to bar da urade ljudski, dostojanstveno - nastavlja naš sagovornik. - Da pozovemo sveštenika, da očita molitvu i da nam dozvole da ga vidimo poslednji put, da se oprostimo od zapisa. Jer, vekovima je on našem narodu, našim čukundedovima bio svetilište. Kao crkva.

Posle ovih reči Jovanu se više nije pričalo. Samo nam je još rekao:

- Uzmite deco, otkinite koju grančicu sa njega. Ponesite kući, valja se. I ne bacajte. Da vas čuva.

Pridruži nam se tad i starina Miodrag. Da novinarima, veli, kaže još poneku. Ali, neće da se fotografiše.

- Braneći hrast, slikali smo se mi iz Savinca mnogo, ali nam to ništa nije pomoglo. Oboriše ga u zoru - zbori glasno Miodrag, pa ućuta.

Oči mu zacakliše od suza. Nekoliko puta duboko uzdahnu i, posle duže pauze ispunjene nekom čudnom tišinom, nastavi:

- Na ovom gradilištu rade neki radnici iz, kako nam rekoše, Azerbejdžana ili Turske. I oni nisu hteli da poseku hrast. Vele: "Greota je". Ali, dođoše naši! E, to me boli najviše.

Ispričaše nam Jovan i deda Miodrag da su danima posle seče njihovog hrasta-zapisa meštani Savinca dolazili i sa njega uzimali ivere i otkidali grančice. I ne samo oni. Njegove delove sa sobom su nosili i namernici koji su posle seče došli da vide, kako kažu, ubijenog gorostasa.

- Bi šta bi - vele. - Ali zna naš narod da je sad dobro barem njegove svete delove imati u kući. Da nas čuvaju kao što je živi hrast vekovima čuvao naše pretke. A život ide dalje. I auto-put, ako bog da, nek i nama u takovskom kraju i celoj Srbiji donese napredak i boljitak.


SPAJAJU TUNELE

OSIM bagera koji je stajao blizu mesta gde je u Savincu bio hrast zapis, na gradilištu koridora 11, nismo zatekli radnike. Videli smo ih i čuli onu tipičnu buku velikog gradilišta, na po kilometar dalje sa obe strane od "hrasta". Rade na deonicama koje bi, narednih meseci, trebalo da spoje izgrađene trake auto-puta i četiri već probijena tunela, po dva sa obe strane.


IZRADA SPOMEN-PARKA

DA bi se zapis i legenda o hrastu nastavili, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je najavilo izradu spomen-parka hrasta. Vodeći računa o simboličnom značaju stabla, u okviru spomen-šumice ugradiće se sa odgovarajućim natpisom konzervirani deo stabla koji bi služio kao simbol i spomen na hrast.