NAVRŠILA se, u utorak, godina od smrti legendarnog golmana Vladimira Beare. Sahranjen je 13. avgusta na splitskom groblju Lovrinac. Daleko od grobnice koju je sebi i supruzi podigao, za života, na pravoslavnom groblju u rodnom Zelovu kod Sinja. U porti Crkve Svetog Ilije gde su sahranjeni svi njegovi preci. Istina, sahranjen je uz sve počasti, ali i uz opelo koje su služila tri fratra! Znamo da to nije bila njegova želja, ali smo nemoćni da bilo šta uradimo.

Ovako za "Novosti" govore protojerej-stafrofor Nikola Škorić i protojerej Slavoljub Knežević, sveštenici Arhijerejskog namjesništva splitskog, dok pokazuju spomenik i grobnicu jednog od najboljih golmana sveta. Spomenik skroman, a grobnica - prazna. Od belog i crnog mermera. Na postamentu, uklesani veliki pravoslavni krst i imena: Vladimir Beara i Jadranka Beara rođena Coce. Levo, uz postament, fudbalska lopta isklesana od mermera i na njoj vaza, a desno mesingana posuda za paljenje sveća.

- Ovaj spomenik i grobnicu, Vladimir je podigao pre desetak godina - pričaju sveštenici. - Želeo je da bude sahranjen pored svojih predaka. Pored oca Jakova i majke Marije. Da nije to želeo, ne bi grobnicu ni podigao. Ali, prošle godine, kada se upokojio i kada je odlučivano o mestu njegove sahrane, s nama niko nije kontaktirao. A njegova želja brutalno je pogažena. No, na čast i obraz onima koji mu je nisu ispunili.

Da su se i jednog trenutka oglasili i podsetili na Bearin amanet, naši sagovornici tvrde da bi bili optuženi za nacionalizam i šovinizam.

- Njegova supruga Jadranka je živa i znala je za grobnicu u Zelovu, a zašto je pristala da Vladimir bude sahranjen na Lovrincu, ne znamo - nastavljaju naši sagovornici. - Nama zbog te odluke nije pravo, jer je naš Vlado bio istinski pravoslavac.

I u najteža vremena, tokom rata devedesetih, održavao je kontakte sa nama, obilazio je naše svetinje i davao novčane priloge. Posebno je bio vezan za manastir Dragović, koji je do moždanog udara 2011, sa suprugom Jadrankom, vrlo često i sa radošću posećivao. Voleo je i da razgovara sa monasima, koji su ga uvek lepo dočekivali.

Poslednji put, kažu, sa Vladimirom Bearom sreli su se sredinom oktobra 2013. godine. U njegovom stanu u Splitu, posetio ga je sveštenik Slavoljub Knežević sa svojom ćerkom i jednim Bearinim rođakom. Razgovoru je prisustvovala i Vladimirova supruga, a o toj poseti pisalo je na dve strane i u eparhijskom listu "Krka", krajem oktobra 2013.

- Iako je, posle prvog moždanog udara 2011. godine i operacije koja je usledila, bio slabog zdravlja, primio nas je vrlo srdačno - priča prota Knežević. - Poseta je protekla u vrlo prijatnom i toplom raspoloženju. Trudili smo se da ga što manje opterećujemo, ali je on bio vrlo raspoložen za razgovor. Pošto sam bio njegov paroh, po blagoslovu episkopa Fotija, poklonio sam mu tada ikonu-diptih Presvete Bogorodice i Svete Petke. Mnogo se obradovao. Rekao mi je da mu je to najdraži poklon od svih koje je dobio. Naročito zbog Svete Petke, koju mnogo voli i kojoj se stalno moli.

Otkrio je tada Vladimir Beara proti Kneževiću i zašto je bio posebno vezan za manastir Dragović.

- U ranom detinjstvu, kada je imao šest-sedam godina, skakao je sa drugom decom iz Zelova u neku rupu od zemlje i peska, duboku oko šest metara - priča prota Knežević. - Skačući, napravio je salto i udario glavom o kamen. Pao je u komu i u tom stanju petnaestak dana ležao je u bolnici. Doktori nisu imali dobre prognoze. Ne znajući šta da čini, majka Marija ga je iz bolnice u Splitu, u zaprežnim kolima odvezla u manastir Dragović, da mu se čitaju molitve za ozdravljenje. Molitve su čitane pred ikonom Svete Petke. I za čudo Božje, Vladimir se probudio iz kome. Čak su i lekari ovo pripisali čudu. Od tada ga je majka, kako mi je rekao, zavetovala ovoj svetiteljki.

S obzirom na to da je, kako kažu sveštenici Knežević i Škorić, želja Vladimira Beare o mestu sahrane pogažena, oni su mu tokom protekle godine više puta služili pomene u hramu Svetog Ilije u Zelovu. Na Bearinom Zelovu, kažu.

* Bearin spomenik u Zelovu, koji je za života sam podigao


ZVEZDA GA UKRALA HAJDUKU

VLADIMIR Veara (1928-2014), legendarni golman Hajduka, Crvene zvezde i naše reprezentacije, jedno je od najvećih imena u istoriji jugoslovenskog fudbala. Sa "bilima" i crveno-belima je sedam puta bio prvak države, uz dva osvojena kupa, a za nacionalni tim Jugoslavije branio je 59 puta.

Po zanimanju je bio električar i u svet fudbala je ušao sasvim slučajno. Budući da je u slobodno vreme igrao balet, na teren splitskog Hajduka je došao kako bi vežbao skokove i elastičnost, a pošto njegov talenat nije mogao da ostane nezapažen, tu je i ostao.

"Veliki Vladimir", "balerina s čeličnim šakama" i "čovek od gume" bili su nadimci koje je stekao zahvaljujući zadivljujućim odbranama u klubovima i dresu reprezentacije. Bio je poznat i po tome što nikada nije dozvoljavao postavljanje živog zida prilikom slobodnih udaraca!

PRIVEZAK SVETE PETKE - KADA sam Vladimiru poklonio diptih Bogorodice i Svete Petke, pokazao mi je lančić koji je nosio, a na kom je bio privezak sa likom Svete Petke - priča prota Slavoljub Knežević. - Potvrdio mi je da se od detinjstva ne odvaja od ove svetiteljke i rekao da jedva čeka da se oporavi da bi ponovo otišao do Dragovića da se pokloni Svetoj Petki. Rekao mi je: "Prošao sam sve u životu, ali sam se uvek molio Bogu i Svetoj Petki. I danas se molim".

Beara je bio član čuvene generacije koja je na Olimpijskim igrama 1952. godine u Tampereu osvojila srebrnu medalju, a u finalu sa Mađarskom (0:2) zaustavio je penal slavnom Ferencu Puškašu. Branio je i na dva svetska prvenstva, 1954. i 1958, dok je na Mundijalu 1950. bio rezerva Srđanu Mrkušiću i nije upisao nijedan nastup.

Nezaboravna je priča vezana za njegov transfer 1955. iz Hajduka u Zvezdu. Čelnici beogradskog kluba danima su krili Bearu po raznim gradovima u Srbiji, uoči potpisivanja ugovora, kako Splićani ne bi saznali za prelazak i pokušali da ga pokvare. Sve je to izraslo u veliku aferu, koja je stigla čak i do političkog vrha države.

Osim u našoj zemlji Beara je igrao i u inostranstvu za Alemaniju Ahen i Viktoriju Keln, a kao trener radio je u Holandiji, Nemačkoj, Kamerunu...


SIN POČIVA U KAŠTEL LUKŠIĆU

IZ prvog braka sa suprugom Boricom, Vladimir je imao sina Predraga. Dado, kako su ga zvali, takođe je bio sportista. Bio je oženjen i nije imao dece. Devedesetih je teško oboleo i preminuo, a sahranjen je u Kaštel Lukšiću. Suprugu Boricu, koja je bila katolkinja, Vladimir je sahranio u njenom rodnom mestu ispod Mosora kod Splita - kažu naši sagovornici.