SRPSKO zadužbinarstvo nije nestalo posle pada despotovine u 15. veku, već je nošeno kao zavetni kovčeg u seobe, kad su beskrajni zbegovi krenuli prema sigurnosti visokih dinarskih planina i preko Save u Ugarsku.

- Agarjani idoše i ništa ih ne mogaše zaustaviti. Turci kao krilate zmije letijahu, pale sela i gradove, crkve i gradove razoriše - opisali su letopisci poslednje dane srpske države.

Tad se pojavljuju novi zadužbinari koji čuvaju srpski jezik, pismo i istoriju. Na rulama prenose i kriju mošti svetih vladara, a u isposnicama za buduće generacije ispisuju njihova žitija.

- Gotovo ništa ne znamo o ličnostima tih anonimnih zadužbinara koji su se odrekli sveta da bi bili čuvari svetinja - kaže istoričar umetnosti Dušan Milovanović. - Oni su živeli samo da prenesu baštinu iz generacije u generaciju.

U NAJTEŽEM vremenu od pada Smedereva 1459. do 1557, kad je obnovljena Pećka patrijaršija, identitet Srba odbranili su poslednji despoti Brankovići. Njihove zadužbine održavale su veru izgnanog naroda koji je žrtvovao sebe na granici hrišćanske Evrope da bi održao svoju nacionalnu i versku autonomiju, duhovnu srpsku despotovinu.

- Zadužbine Brankovića su bile nastavak stare priče, poruka odaslata u budućnost da se srpska nit ne prekida - kaže istoričar umetnosti Dušan Milovanović. - One se mogu posmatrati i kao mesta gde su čuvari svetinja vekovima pripremali povratak u Srbiju. Zadužbinarstvo je kao državni program nadživelo srednjovekovnu Srbiju i očuvalo naciju.

RAT ZA PROSVETU POSLE obnove Pećke patrijaršije 1577. srpski monasi u manastirima Hilandaru, Grigorijatu, Svetom Pavlu, skitu Svete Ane pišu ogroman broj bogato ukrašenih knjiga. Njih kao zadužbine naručuju darodavci iz svih srpskih krajeva i poklanjaju manastirskim bibliotekama. Dobrotvori čija su imena skromno ispisana na marginama rukopisa postaju vojvode rata za očuvanje prosvete, jer Osmanlije nisu dozvoljavale otvaranje srpskih štamparija, a proganjale su i prepisivače u isposnicama u klisurama Studenice, Mileševe, Rače...

Monasi fruškogorskih manastira tada stvaraju kult viteza i dobročinitelja koji spaja sve Srbe od Pomorja do Ugarske, svetog despota Stefana Štiljanovića. On je bio knez srpskih graničara Paštrovića u Pomorju, u kome se ujedinilo 12 bratstava koja su poticala s prostora cele nemanjićke Srbije. Na poziv udovice despota Jovana, poslednjeg među Brankovićima, Stefan ostavlja svu imovinu i odlazi da bude despot srpskih graničara u Sremu kad je sva turska sila krenula na njih. Veliki vojskovođa održava slobodnu srpsku teritoriju čak i kad Turci opsedaju Beč i svojim žitom hrani gladni narod.

- ZBOG ovakve milosti i čovekoljubivosti svoje, pravedni Stefan bi voljen od svega naroda svoga, i od Slavonaca i Baranjaca poštovan kao svetitelj još za života svoga - zapisali su fruškogorski monasi.

Moštima svetog despota u manastiru Šišatovcu na poklonjenje u sledećim vekovima dolaze novi srpski predvodnici, krajiški oficiri habsburške Vojne granice od Bele Krajine do Tamiškog Banata. Oni osnivaju nove zadužbine, od manastira do crkava brvnara, gde se na freskama i ikonama graničarski svetac slika uz kneza Lazara. Kad one stradaju u osmanskim razaranjima, njegovo žitije i lik obnavljaju učeni svetogorski pisci i zografi koji stižu sa Svete Gore u sve srpske krajeve posle obnove Pećke patrijašije.

- Svetogorski manastiri tad postaju neka vrsta skriptorija za manastire u srpskim krajevima - navodi Mara Harisijadis, istoričar umetnosti. - To je doba najveće rasprostranjenosti Pećke patrijaršije tako da rukopisi dospevaju u najudaljenije srpske zemlje.

SVETOGORCI stvaraju centre obnove srpskog identiteta u manastirima Cetinje, Piva, Morača, Mileševa, Zavala, Rača, Hopovo, Šišatovac, Gomionica. Uzlet nacionalne svesti pokreće ustanak Srba protiv Turaka u Banatu pod zastavama s likom Svetog Save, čije mošti zatim vezir Sinan-paša spaljuje u znak odmazde. Zato tokom Velike seobe 1689. koju letopisci opisuju kao scene iz pakla monasi kao najveće dragocenosti spasavaju po svaku cenu mošti cara Uroša i kneza Lazara oko kojih se narod okuplja s verom da će ga njihova svetost zaštititi. Međutim, vremena su se promenila od vremena kad su Brankovići doveli srpske zbegove u Srem. U Podunavlje oslobođeno od Turaka do Dunava i Save stižu katolički kolonisti iz cele Habsburške imperije koji dobijaju povlastice i škole. Pravoslavni srpski graničari, koji su učili samo predanje i borbene veštine, postaju građani drugog reda.

- Daroviti arhijerej Isaija Đaković uvideo je da se srpski narod samo prosvećen može održati u utakmici raznih naroda - zabeležio je Kosta Petrović. - On 1706. šalje molbu caru Leopoldu Prvom "da se dozvoli narodu škole podizati", a Narodno-crkveni sabor to ponavlja i traži osnivanje srpske štamparije. O tim zahtevima austrijska vlada nije dugo rešavala jer je smatrala da su škole štetne po vojnički duh i da će Srbe onako neuke i proste lakše prevesti u uniju.

PRESUDNA pomoć Srbima u neravnopravnoj civilizacijskoj borbi stiže od zadužbinara, mitropolita beogradsko-karlovačkog Mojsija Petrovića. On ulaže sav imetak u školu s ciljem da "izvede narod iz tame neznanja". Početkom 1728. u nju je upisano 128 đaka, od kojih je većina bila siromašna i nije mogla da plati smeštaj. Zato rodoljubivi mitropolit jedan deo mitropolijskog dvora prepravlja u internat. Sledi ga mitropolit Vićentije Petrović koji ulaže imetak u višu školu gde predaju četiri učitelja iz Kijeva. Kad je mitropolit Pavle Nenadović 1749. otvara svoju zadužbinu, višu "Latinsku školu" u Karlovcima gde je o svom trošku školovao i mnoge đake iz okupirane Srbije, austrijske vlasti su popustile i dozvolile osnivanje srpskih svetovnih škola.


NEUNIŠTIVA NADA

O NEUNIŠTIVOJ veri i nadi da će se Srbi iz progonstva vratiti u svoju Obećanu zemlju govori povelja koju 1499. manastiru Esfigmenu na Svetoj Gori izdaju despot Jovan Branković i njegova majka, despotica Angelina. Oni priznaju da je njihov dar skroman jer žive u oskudici, ali Jovan se zavetuje da će ako Bog "stvori svoju milost stvoriti me gospodara Srbljem", manastiru vratiti sve zadužbine koje je poklonio njegov slavni deda despot Đurađ Smederevac.