Dve godine nakon početka Drugog svetskog rata, 10. aprila 1941. godine proglašena je Nezavisna država Hrvatska, tada je ustaški režim poseban akcenat stavio na zatiranju Srpske pravoslavne crkve, koja je, u to vreme ostala kao jedina ustanova koja je na neki način okupljala narod, kad je to moglo.

Naime, mnogi hramovi, ali i sveštenstvo i monaštvo opušteni su i oskrnavljeni , a u jednom je pokolj izveden u samoj crkvi. Jedan od glavnih zločinačkih ideologa Mile Budak rekao je da je Hrvatska „država dviju vjera: katoličke i islamske”.

Zverstva koje su činile ustaše, a prepričavale srpske izbeglice, imala su toliko veliki odjek, da su se tih priča zgražavali i nemački okupatori. Tako je 13. septembra. 1941. godine, izbegli arhimandrit Longin zvanično obavestio Sveti arhijerejski sinod SPC o pogromu kome je izložena crkva, a u kome aktivno učestvuje i katolički kler.

U tom pismu prvi put su pomenute i srpske svetinje prvog reda, mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića, koje se nalaze u fruškogorskim manastirima. Sinod je Ministarstvu prosvete poslao zahtev da se mošti prebace u Beograd, ali je odbijen.

Vesti koje su usledile, nisu delovale realno, ali bile su. Jedna od njih, možda i najjača, bila je da su ustaše mošti kenza Lazara razbacale po putu! Ministarstvo prosvete i vera hitno je tražilo od nemačkih vlasti da odobre prenos posmrtnih ostataka u Beograd. To je odobreno, i sastavljena je komisija koju su činili dr J. A. fon Rajsvic, u ime nemačke komande, protojerej profesor Radoslav Grujić i dr Miodrag Grbić, kustos Muzeja kneza Pavla. Prota Grujić je u suštini bio najzaslužniji za ovu akciju, s obzirom da je već neko vreme na sve načine pokušavao da bar organizuje zaštitu, ako ne i prenos moštiju u Srbiju.

Nemački predstavnik baron Rajsvic, pruski aristokrata, profesor balkanoloških studija u Berlinu, čovek koji je prezirao naciste i Hitlera, „tog malog austrijskog kaplara skorojevića”, bio je vrlo srećan izbor. Napokon, nemačke vlasti su sa Hrvatima dogovorile 13. aprila 1942. godine dan za prenos moštiju.

Tog dana je tročlani tim automobilom prešao u Zemun. Tu ih je sačekao hrvatski oficir za vezu, domobranski bojnik (major) Vladimir Rogoz. Posle neophodnih formalnosti, od nemačke komande dobijaju i kamion za prenos moštiju, pa mali konvoj nastavlja za Rumu. Tamo ih dočekuje okružni načelnik Ježić, u društvu Ditriha, komesara manastira Šišatovca. Komesar manastira je uglavnom bio neki lokalni Nemac ili Hrvat, kome su vlasti poveravale brigu ne toliko o samom manastiru, koliko o njegovom imanju.

U razgovoru s njima potvrđene su vesti koje su stigle i do Beograda, da mošti kneza Stefana Štiljanovića (Svetog Stefana) leže bez kivota na podu crkve. Grujić i Grbić odmah odlaze kod lokalnog prodavaca mrtvačkih sanduka, kupuju najobičniji sanduk od čamovine, i sa sve strugotinom potrebnom za bezbedno pakovanje, tovare na nemački kamion koji kreće put Šišatovca.

Tamo ih je dočekao komesar Ditrih. Otključao je manastirsku crkvu, gde su pod prestonom ikonom Hrista Spasitelja ležale mošti Stefana Štiljanovića, umotane u prekrivače u kojima su bile i ranije u kovčegu. Kovčeg i sve druge manastirske dragocenosti odnela je ranije komisija pod vođstvom direktora zagrebačkog Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt Vladimira Tkalčića. Odneta je i kruna sa svetiteljeve glave, a prilikom skidanja dragocenosti, mošti su oštećene.

Kad je, na osnovu ranijih fotografija i zapisa, utvrđeno da je to stvarno Sveti Stefan, Grujić, Grbić i vozač Antonović, kao jedini prisutni Srbi, mošti vrlo pažljivo smeštaju u sanduk od čamovine, učvršćuju ih i osiguravaju, kako se u putu slučajno ne bi pomerile i polomile. Kad je najvažniji posao obavljen, Grujić i ostali ulaze u oltar, gde svedoče da je sve od bogoslužbenih predmeta odneto, ne toliko zbog vrednosti, koliko zbog toga da se onemogući služba, pošto nema liturgije bez jevanđelja i putira. Riznica je takođe poharana, dok je poznata šišatovačka biblioteka na mestu. Doduše, s otključanim i otvorenim ormanima.

Nakon uspešnog prenosa moštiju iz Šištovca, preko Mitrovice se prelazi u Jazak, gde su mošti cara Uroša. Tu je komesar pohrvaćeni Čeh Škrebalek, a pored njega i njegove porodice, u manastiru je i ruski jeromonah Kesarije Koljčenko, koji je održavao sva bogosluženja, osim liturgije, u želji i nadi da crkvu održi u životu. Za liturgiju su mu nedostajali predmeti, koji su i iz ovog manastira netragom nestali.

Posmrtni ostaci cara Uroša bili su u starom kovčegu, na starom mestu, pod prestonom ikonom Isusa Hrista. I ovaj kovčeg nije bio kompletan. Na njemu je nedostajao katanac, a kada su ga otvorili, našli su potpuno ispreturane kosti. Neko je razvalio katanac, skinuo i odneo skupoceni prekrivač, a verovatno je ista ta ruka razbacala kostur, tražeći neko skriveno blago. Od vrednih predmeta ostala je samo stara episkopska mitra, bez dragocenih detalja, na goloj svetiteljevoj glavi. Odmah po identifikaciji, kovčeg je prenet na kamion. Sam manastir bio je gotovo potpuno opljačkan i opustošen.

Mošti su prebačane u rumsku crkvu, da ne bi noćile u nekoj šupi ili garaži. Čuvala ih je nemačka počasna straža. Profesoru Grujiću je neki Hrvat tajno dostavio pismo kojim sremski Srbi blagodare svima koji su doprineli da se mošti svetitelja prebace u „majku Srbiju” i jedino tako sačuvaju od propasti.

Narednog dana je usledio najvažniji deo posla.S obziorm da nije postojao put, najugledniji stejanovački Srbi obezbedili su šestoro volovskih kola. Na njima su se nekoliko sati probijali kroz teško i gusto sremačko blato, sve do manastira Bešenovo, gde su 6. aprila 1941.godine iz manastira Vrdnik, gde su počivale nekoliko vekova, sklonjene mošti kneza Lazara. Vrdniku, ili Novoj Ravanici, pretila je opasnost, pošto je vojska Kraljevine Jugoslavije u iščekivanju nemačkog napada u manastirske lagume nagomilala veliku količinu municije i benzina.

Do većeg incidenta nije došlo jedino zbog toga što oficir baron Rajsvic bio od izuzetne važnosti, te su se ustaše držali po strani. Brzo su saznali i razlog prisustva tolike vojske, lake na obaraču: nekoliko dana ranije u okolini je došlo do velikog sukoba ustaša i srpskih ustanika, a najdeblji kraj izvukao je zloglasni komesar manastira, neki zagorski Hrvat, koga su ustanici iz manastira odveli u šumu i tamo pogubili.

U svakom slučaju, baron Rajsvic je celo vreme bio od neočekivano velike pomoći, ne samo što je autoritetom nemačkog oficira sprečavao bilo kakvo maltretiranje od strane ustaša, ili nešto još gore, već je i kao stručnjak ispoljio neuobičajeno razumevanje i saosećanje za srpsku nacionalnu stvar, koja je daleko prevazilazila običnu uljudnost i poštovanje naređenja.

I na kraju, evo kako su mošti kneza Lazara stigle u Srbiju.

One su pronađene u crkvi, u niši leve pevnice, na podignutom postolju, u starom kivotu. Komisija je konačno mogla da odahne, pošto se pokazalo da su glasine o bačenim moštima ipak samo glasine. Kovleg je bio zaključan, a ključ je doneo bivši služitelj manastira. Kada je otvoren, videli su da su mošti na svom mestu, nisu rasturane, iako su i ovde odnete sve dragocenosti koje su se nalazile unutra.

Mošti su učvršćene, kivot zaključan i pažljivo prenet na kola tvrdo nabijena senom, kako bi neoštećene mogle da podnesu višesatno probijanje blatnjavim seoskim drumovima. U Stejanovcima mošti su natovarene na kamion, a u Rumi ih je dočekala masa Srba pred crkvom, koji su opet molili da odstoje u molitvi pred moštima, ali im je to ponovo strogo zabranjeno. Zapisnik o primopredaji moštiju komisija je sačinila u sreskom sudu u Rumi. Pri iznošenju i utovaru na kamion, opet je jedan nemački vod odao vojnu počast. Odatle su se zaputili u Zemun, pa preko Save, u Srbiju!

U okupiranom Beogradu, dočeku moštiju prisustvovali su najviši zvaničnici vlasti. Duž čitavog puta od mosta do Saborne crkve bili su postrojeni pripadnici Srpske državne straže, a ispred same crkve odred Srpskog dobrovoljačkog korpusa. U crkvi su čekali episkopi, na čelu s mitropolitom skopskim Josifom, zamenikom patrijarha Gavrila Dožića, koji je bio u kućnom pritvoru u manastiru Vojlovica. Tu su bili i sveštenici u svečanim odeždama, monasi sa panakamilavkama, dok je građanstvo ispunilo sve ulice oko crkve. Oficiri su kovčege predali monasima, ovi dalje sveštenicima, da ih uz crkvene pesme i molitve tri puta obnesu oko crkve, potom unesu unutra i smeste pod prestone ikone.

Kivoti su sutradan otvoreni i utvrđeno je da su sve mošti stigle u potpunom redu. Potom su predate na čuvanje starešini Saborne crkve, protojereju Dušanu Vesiću. Mošti kneza Lazara su tek 1989. godine, posle skoro tri veka, položene u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze.


(Izvor: Telegraf.rs)