Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu.

Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. Dvadesetih godina prošlog veka, u Beču je organizovana i grupa jugoslovenskih komunista, kao “vojna ćelija za specijalne zadatke”. Grupom je rukovodio Mustafa Golubić, nekada pripadnik “Crne ruke”, za koga se u to vreme sumnjalo da se bavi konspirativnim radom, između ostalog i planiranjem atentata na kralja Aleksandra.

Ustaški pokret u Hrvatskoj je nastao iz Hrvatske stranke prava, čiji je osnivač bio Josip Frank, zbog toga su pripadnike ove stranke nazivali frankovci. Iako su bili beznačajna politička organizacija, izdvajali su se radikalnim ciljevima. Najznačajni je bio izdvajanje Hrvatske iz Jugoslavije. Frankovci su se od opredelili da im glavno dejstvo bude iz inostranstva. U Beču je bio ogranak, na čijem se čelu nalazio baron Stjepan Sarkotić, biviši general austrougarske vojske, a u Budimpešti Ivo Frank, sin osnivača stranke. U Zagrebu je strankom rukovodio advokat Ante Pavelić. On je formirao terorističku organizaciju “Hrvatski domobran”, koja je zapravo začetak ustaške organizacije.

Pavelić 19. januara 1929. godine napušta zemlju. U Beču i Budimpešti povezuje se sa hrvatskom emigracijom, a zatim u Sofiji s vođstnom VMRO. Zajedniči cilj je - rušiti Jugoslaviju.

Juna te godine Pavelić se sastaje sa važnim ljudima iz italijanskog ministarstva. On traži da se što pre Hrvati naoružaju i dobro organizuju. Drugi njegov zahtev je - ubiti kralja Aleksandra - jer bi se posle toga Jugoslavija raspala. Predstavnici Rima prihvataju ove zahteve, pa je italijanska vlada već od jeseni 1929. finansira ustašku organizaciju sa 200.000 lira mesečno. Tada je to značajna suma novca.Istovremeno Ministarstvo inostranih poslova u Rimu formira specijalno odeljenje koje ima zadatak da pruža novčanu pomoć i obezbeđuje oružje. Koliki je značaj ovoj saradnji davala italijanska strana govori podatak da je uskoro po Pavelićevom dolasku u Italiju došlo i do njegovog susreta sa s Musolinijem.

Jugoslovenski komunisti s budnom pažnjom prate Pavelićeve aktivnosti u inostranstvu. Razlog je jednostavan, zajednička saradnja jer oni u ustaškom pokretu prepoznaju “revolucionarnim karakter” pošto se odlučno bori protiv režima u Beogradu. Tadašnji odnosi Jugoslavije i Italije nagoveštavali su ći mogućnost izbijanja rata koji je trebalo iskoristiti “u borbi protiv srpskog imperijalizma”. Sekretar KPJ Milan Gorkić zalagao se za “strateški sporazum” sa Italijom i Mađarskom, i to po cenu ustupanja nekih oblasti tim državama. Direktive iz Moskve tražile su stvaranje “borbenog sporazuma” s nacionalnim organizacijama, i da komunisti šalju svoje ljude u Pavelićeve vojne odrede, da tamo iznutra rade. Zahtev da se komunisti upute u Janka Pustu, gde su se obučavali hrvatski teroristi, stigao je posle saznanja da Pavelić planira da u Jugoslaviju ubaci ustaške grupe, obučene za “gerilsku borbu”. Ni ustaški logori u Italiji nisu prošli bez prisustva kumunističkih emisara. Njihov zadatak je bio da se obaveste o ustaškoj spremnosti za zajedničke akcije.

- Metod rada komunista bio je i uspostavljanje direktnog kontakta s pojedinim ustaškim prvacima, u prvom redu s Brankom Jelićem i Mladenom Lorkovićem u Berlinu. Komunisti su nastojali da u ustaškim organizacijama i VMRO zadobiju uticaj i sprovode svoju politiku, ali umesto da steknu vodeći položaj i upravljaju njihovim radom, događalo se da su potpadali pod uticaj ovih terorističkih grupa, svodeći svoju ulogu na podršku i učešće u njihovim akcijama - pisao je povodom ovih događaja dr Branislav Gligorijević.

Pripreme za ustanak u Hrvatskoj počele su sredinom 1931. godine. Plan je bio da počne u Lici, jer je preko Velebita najlakše bilo dopremiti oružje i municiju. Čovek za vezu u zamlji bio je Andrija Artuković, advokat iz Gospića, čelnik terorističke organizacije “Hrvatska nacionalna omladina”. Početkom 1932. u Beču Pavelić daje Artukoviću deset milona lira pomoći za organizaciju pobune. Nešto docnije, na novom sastanku, na italijansko-austrijskoj granici, Artuković podnosi izveštaj: “Pripreme se uspešno odvijaju, situacija je povoljna, organizovano je ustaško jezgro, na čijem je čelu Juca Rukavina, bivši austrougarski oficir. Može da se računa na 3.000 ljudi, koje samo treba naoružati”. U martu, u Trstu se sastaje ustaški štab: Pavelić, Gustav Perčec, Branimir Jelić, Servaci. Razrađeni su detalji ustanka. Cilj je bio da se proširi po Hrvatskoj, dok bi Dalmaciju trebalo prepustiti okupaciji fašističke milicije. Ovaj podatak očito govori da je Pavelić još tada prihvatio da Dalmacija u budućnosti pripadne Italiji.

“Ustanak je započeo 7. septembra 1932, kada je desetak uniformisanih ustaša s naoružanjem prebačeno sa italijanske teritorije, preko Zadra. Njihova akcija svela se na napad na žandarmerijsku stanicu u Brušanima. Žandarmi su, međutim, odbili napad i kasnije, u poteri, ubili jednog ustašu, dok su se ostali razbežali, ostavljajući za sobom sedam sanduka eksploziva i municije italijanske proizvodnje. Iako je rukovodstvo KPJ uputilo proglas “cijelom hrvatskom narodu” da svom snagom podupru ustaše, njihova akcija nije naišla ni na kakav odziv. Jugoslovenske vlasti koncentrisale su u Dalmaciji velike vojne snage i preduzele čišćenje terena. U toj akciji uhapšen je jedan od kolovođa, Juca Rukavina, dok je Andrija Artuković uspeo da pobegne iz zemlje. Čitav ovaj poduhvat, nazvan “Lički ustanak”, dugo i temeljito pripreman od strane ustaša i italijanskih fašista, pretpreo je potpuni neuspeh. To je konačno uverilo Pavelića i njegove moćne zaštitnike da u Jugoslaviji ne može da računa ni na kakvu masovniju akciju. Preostalo mu je ono čemu je bio vičan, a to je izvođenje pojedinačnih terorističkih akcija bez borbe, iz zasede - piše dr Branislav Gligorijević.

Oružani upad ustaške organizacije nije prošao bez potpore jugoslovenskih komunista. Pored proglasa “cijelom hrvatskom narodu” da se priključi Pavelićevim sledbenicima, organizovali su i svoje akcije. U arhivskom fondu Milana Stojadinovaća može da se pronađe izveštaj Evgenija Žukova iz tog perioda iz koga se vidi da u terorističkim aktivnostima u Jugoslaviji komunisti nisu imali većeg uspeha. Iz ovog dokumenta se vidi i da je u aprilu 1932. pohapšena grupa nižih oficira, koja je po nalogu rukovodstva KPJ pripremala puč u 45. pešadijskom puku u Mariboru, s ciljem da preuzmu vlast u ovom gradu. U to vreme, uhapšena js i grupa od četrdesetak komunista u Bihaću, među kojima je bio i Oskar Davičo, koja je pripremala napad na tamošnji garnizon, kako bi došla do oružja. Iste godine pripreman je i “oružani ustanak” komunista i federalista u Crnoj Gori, i u tu svrhu nabavljano je oružje iz Italije. Prema zamisli glavnog stratega Adolfa Muka, jednog od jugoslovenskih kominističkih prvaka, cilj ustanka je bio direktno pripajanje Crne Gore Sovjetskoj uniji.

PRVI KOMUNISTIČKI USTANAK

Nakon uvođenja šestojanuarske diktature u Jugoslaviji, KPJ je pozvala na oružani otpor. Ta 1929. godina je obeležena serijom oružanih okršaja komunista i policije. Na čelu Partije nalazio se Jovan Mališić, koji se po zemlji kretao pod imenom Milan Martinović. On i njegovi sledbenici su uzalud pokušavali da pokrenu mase na “oružani ustanak” putem izolovanih uličnih borbi. Skojevci su bili uglavnom istureni u ovim uličnim pobunama. Ulazili su u oružane okršaje s policijom, ubijali žandarme, ali i sami ginuli. Ova taktika KPJ je izazvala oštre odmazde policije. Posledice su bile da je ubijeno više desetina komunista, među kojima su bile i vođe, uključujući Mališićevog zamenika Đuru Đakovića. Nekoliko stotina članova KPJ je uhapšeno.

Osnovni cilj ove akcije nije više bio svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje jugoslovenske države. Upućivani su pozivi narodu u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori i Makedoniji da s oružjem izbore nacionalnu samostalnost. U proglasima Hrvatima, komunisti su ih pozivali “da je kucnuo čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojuje svoju slobodu i državnu samostalnost”. Osnivane su posebne organizacije za ostvarivanje saradnje s frankovcima, odnosno, ustaškim pokretom. Skojevci bili su uglavnom istureni u ovim uličnim pobunama. Ulazili su u oružane okršaje s policijom, ubijali žandarme, ali i sami ginuli.