Potresne priče preživelih: Ranjenoj Snežani su pucali u glavu!

OVDE, na pragu, zatekla sam Gordanu. Najmlađe moje dete. Savijem se da je podignem, a ona mrtva. Spustim je i ne znam kuda da krenem. Dozivam muža... Drugu kćerku. Glasa niotkud. Vrata otvorena, vidi se krv. Idem tim putem. U kupatilu Snežana. Ćerko mila, vičem. Ali, džaba. Udaram glavom u dovratnik. Ali džaba. Posle sam videla Radivoja. Nepomičan pod jabukom. A, ta se jabuka, pod kojom je ubijen, osušila. Vidiš, zasadila sam drugu.

Slavka Matić, Bjelovac kod Bratunca, reči pokidane u grlu, udarila kiša i neki vetar. I hladno je. Čini se kao da su ovaj susret i sećanje na tragediju Matića prizvali da i nevreme, pre dva dana, bude u potpunom saglasju sa onim nevremenom u zimu devedeset druge. Tada su Slavki vojnici pod komandom Nasera Orića ubili decu i muža.

- Bila sam u Bratuncu, poranila da pospremim školu - govori, a sve vreme stoji. - Gordana je toga dana (14. decembar) sa Radivojem imala posla oko kuće i živine. Snežana se spremala na posao, kada su s brda udarile te nesreće i zlo napravile. Nisu samo moju kuću u večno crnilo zavile. Nema kuće u Bjelovcu da nije bilo žrtava.

Snežana Slavke Matić imala je 26 godina. Završila višu medicinsku školu, smer za laborante. Dobila je posao u banji Guber. Nije radila ni pola godine... Gordana je diplomirala u srednjoj građevinskoj. Nadala se stalnom zaposlenju. Radivoje je više od dve decenije radio u rudniku "Sase". U rudniku je i penzionisan, još pre početka sukoba u BiH.

JA SAM IH MRTVE POKUPIO

- SLAVKI sam pomagao da tela dece i muža pokupi po kući i dvorištu. I dostojno ih sahrani. Ja sam ih mrtve pokupio - kaže nam Krsto Rančić (na slici) iz Bjelovca. - To mi nije bilo prvi put. A, u meni je, kao u grobnici, ostalo šta sam sve video, kakve unakažene srpske žrtve u Bjelovcu. Zašto sam to zaključao u sebe? Zato što želim da i njima i njihovim živima sačuvam dostojanstvo.

- Ruka mu je stradala u rudniku, penzionisan je kao invalid rada - kaže Slavka. - Tako nije ni mogao da bude vojni obveznik. Niko ga nije ni pozivao. Tako... Nikome nikada nismo ni zlo pomislili, a kamoli učinili. I, pitam se: zašto su mi pobili decu i muža? I, pitam se: zašto sam ja ostala? Zašto, da nikog više nemam. Ni života nemam. Jer, ovo što čovek živi, kao ja što živim, i nije život. To je da se vučeš kao prebijen. Želiš da umreš, a nazor ne možeš.

Povija se mlada jabuka pod vetrom. Podrhtavaju mladice od dodira ruke. Ni biljke ovde više ne veruju.

- Ne znam da li je teža noć ili je teže jutro - kaže Slavka Matić. - Pričam s fotografijama. Kako bi bilo da ste mi živi, mili moji. Kako bi bilo? I stalno mi je pred očima to što sam zatekla. Snežana je, jasno mi je, pogođena kad i Gordana, na vratima kuće. Pa se vukla do kupatila. Tu su je stigli i pucali joj u glavu. Zašto, pitam se.

Oko nas, dok Slavka vraća slike užasa, u dvorištu porodične kuće Matića igraju se jaganjci.

- Zanimam se, pomalo, lakše mi je. A sve mi se čini da me ovi jaganjci više razumeju, nego... Da je sreće, da mi se po dvorištu igraju unuci.

Priča nam, posle, da je svedočila u Hagu u postupku protiv Orića. A, nedavno, i kao svedok odbrane na suđenju generalu Mladiću.

- Govorila sam i kao majka i kao čovek koji još ima malo nade da će neko, nekad odgovarati za moju mrtvu decu i muža. Nisam od onih koji kažu: sve je to, Slavka bez veze... Svedočenje, dokazivanje, bez veze. Ja još verujem, makar i posle mene, da će neko ovu našu nepravdu do neba, da ispravi. Zato sam išla da svedočim. Zato nemam strah da o svemu javno govorim. I, kažem vam, svedočiću dok sam živa. A, možda sam zbog toga i živa.

SVAKO ima pravo da svoje žrtve oplakuje. Ali nema pravo da ih preuveličava, a tuđe da unižava. Bol svake majke, bila ona Srpkinja, Bošnjakinja, Hrvatica, isti je. Ali ja se ne mirim i ne pristajem da bilo ko i bilo kakva rezolucija moju, u rođenoj kući ubijenu decu, skrnavi. I da kaže: to nije bio zločin.