Srbi u Srebrenici i Bratuncu: Ko će za naše žrtve da piše rezoluciju, naš bol niko ne čuje...

NEMA noći da ne sanjam Radenku. Grlim je. Grli me. Taj san kratko traje. Onda sanjam kako, odozgo s brda, navaljuje vojska srebreničkih muslimana. Vraćaju mi se sve te slike užasa. I, tako svake noći. I, tako... da vam kažem, ne znam kako sam još živa.

Bjelovac, na petom kilometru od Bratunca prema Skelanima. Ovde žive, a kao da nisu živi, Jovanovići. Milena i njen suprug Milisav.

Ispred, fotografija njihove ćerke Radenke. Imala je nepunih 20 godina kada su je ubili Orićevi vojnici... Fotografija govori više od reči. A dovoljne su dve: mladost i lepota.

Na prvi pogled čini se kao da se ovde živi - kao u svakoj drugoj kući ovdašnjih srpskih domaćina. Na drugi pogled - ovde su rane za ubijenom devojkom još žive, kao da je ona ubijena juče, danas. Rane pokreću suzu, pa jecaj, pa jauk samo što ne provali. Fotografija ubijene ćerke je čas uz obraz majke, čas na grudima... između je isprekidano sećanje na dan zločina srebreničkih muslimana pod komandom Nasera Orića.

Decembar, 14. dan po redu, godina 1992. Rano jutro, gotovo još neprobuđeno. Srpski Bjelovac uz Drinu probudili su pucnji s brda. Narod koji je od 6. maja iste godine ubijan na kućnom pragu, krenuo je u zbeg, prema Drini.

- Ja nisam htela da bežim bez Radenke. A ona me gura: "Idi, majko, spasavaj se, ja ću Drinu lako da preplivam. Idi, ne muči me". Ona drži mene, ja nju. Grlimo se. Onda sam krenula nizbrdo.

Bilo je oko šest sati. I bilo je užasno hladno. Milena Jovanović je krenula, Radenka je ostala. U podnožju, gotovo na obali reke, padali su ljudi u zbegu. A tu, gde su padali... odatle se vide njihove kuće. Meci su pogodili Radenkinu majku. Jedan u glavu, drugi u rame, treći u nogu. Pala je. Krilo puno krvi.

- Oko mene sve što je bilo živo, u trenu je bilo mrtvo - govori Milena. - Pamtim poslednje reči rođaka i komšija: "Sine, gotovo je sa mnom", "Roditelji moji, gde ste, da li ste živi?", "Brate, možeš li ikako preživeti... " A odozdo muslimanski vojnici navaljuju, dozivaju jedan drugog, poimence. Viču: "Evo i Orića! Srbi, Drina će vam biti Jasenovac"... Eto tako su vikali.

Milena kaže da nije mislila na sebe, samo na Radenku... A, u noći pre nego što će se zauvek rastati, dugo su sedele.

- Čekala sam supruga Milisava i sina Radivoja da sutradan uveče stignu iz Austrije, tamo su radili. Da su stigli dan ranije?! Eto, sudbina ih je poštedela... A, Radenka spremila kolače, zavila sarmu, bila je vesela. Pre nekoliko dana položila vozački ispit. Otac i brat su želeli da je nagrade novim kolima. Ma, bila je dete za primer. Završila školu na vreme, imala je snove, svoju mladost...

Čitav dan Milena Jovanović, teško ranjena, izdržala je na ciči zimi gotovo nepomična. A, činilo joj se da će svakog trenutka njen život biti završen. U sumrak, kada su se Orićevi vojnici povukli, stigla je pomoć preko Drine. Ranjene su izvlačili, mrtve sakupljali, Milena je stigla u lozničku bolnicu, onesvešćena. Ovde su je vratili u život.

- Ne znam koji je dan bio po redu od te moje nesreće - kaže Milena. - Medicinska sestra mi daje dve injekcije. Kaže mi: "Izdrži, budi jaka". Ubrzo, na vratima vidim sina i supruga. Jauknem: "A gde je Radenka?" Oni ćute. Ćute. Ja opet jauknem. I kao da sad, evo sad čujem: "Ubili su je i danas smo je sahranili". Uspela sam da kažem: "I svadbu ste joj obavili". Tada sam se izgubila. Potpuno izgubila.

Ponovo jauk i bol, kao da se sve što se dogodilo pre 23 godine dešava upravo danas. Sad.

- Čula sam, kasnije, da je moja nesrećna Radenka nogama od muke rupe iskopala dok je ispuštala dušu - govori Milena.

Dok nam priča, njen suprug Milisav stalno ustaje i seda, šeta po dvorištu.

- Neće se nikad moja Milena osloboditi tog bola - govori nam Milisav. - Neće se osloboditi ni u snu, ni u stvarnosti.

Priča nam Milisav da je u danu posle napada na Bjelovac zatekao spaljeno selo i zgarište na svom ognjištu. Ubijenu majku Zlatu. Brata Milana. Sinovca Đorđa.

- Sve je bilo neopisivi užas. Samo zidovi. Samo garež. Što je moglo da se odnese, odneto je. Što je ostalo, spaljeno je.

Jovanovići su se, za više od dve decenije, nekako ponovo skućili. Istu kuću podigli, kao onu u kojoj su mislili samo na dobro. Isto cveće iznegovali. Domaćinstvo, na prvi pogled, kao da nije niklo iz pepela.

- Džaba sve kad deteta nemaš. Kad naroda nema. Kad je četvoro iz kuće ubijeno. Naše žrtve niko ne vidi. Naš bol niko ne čuje. Ko za nas da piše rezoluciju - govori Milisav.

A, Milena...

- Znate, kad sam došla svesti, onako da kažem, donekle došla svesti? Onda kada mi je neko kazao: "Moja Milena, da znaš kakva je tragedija zadesila Slavku Matić... Njoj su pobili sve... Dve ćerke i muža..." Rekla sam tada sebi: "Šta je moj bol spram Slavkinog bola. Ja imam još dve ćerke, sina i supruga. A ona nikog".

SRPSKE ŽRTVE SE JOŠ BROJE

Dok se Bošnjaci pripremaju da početkom jula obeleže dve decenije od zločina u Srebrenici, Srbi svoje žrtve još broje. Nisu ih, niti će ih ikada prebrojati, jer je na spisku nestalih još više stotina nestalih u srpskim selima oko Bratunca i Srebrenice. U spomen-sobi u Bratuncu izloženo je više od 800 fotografija žrtava muslimanskih napada, a popisano je i na Bratunačkom groblju sahranjeno 3.264 ubijenih.

Sutra: Sa Slavkom Matić i njenim bolom