Kneza Mihaila svi želeli mrtvog

KRVAVO odelo kneza Mihaila Obrenovića, u kome je ubijen 29. maja 1868, izloženo je pre nekoliko dana u Konaku kneza Miloša u Topčideru. Reč je o jedinom autentičnom svedočanstvu o Topčiderskoj katastrofa, kako su savremenici nazvali atentat na prosvećenog srpskog vladara, koji je od Srbije stvorio Pijemont Balkana i pripremao sveopšti ustanak i ujedinjenje hrišćanskih naroda Jugoistočne Evrope.

Posle prevrata 29. maja 1903. kad su masakrirani poslednji Obrenovići, prećutkivano je da Prvi balkanski rat protiv Turske 1912. predstavlja zakasnelo ostvarenje Mihailovog programa. Drugi balkanski rat, koji su odmah posle pobede međusobno povele balkanske zemlje pod uticajem velikih sila, pokazao je zašto se, uoči atentata, Mihailo pokolebao i zaustavio pokretanje sveopšteg oslobodilačkog ustanka.

- Ubistvo kneza Mihaila je prvi pravi politički atentat u modernoj Srbiji - kaže istoričar Nebojša Damjanović, savetnik u Istorijskom muzeju Srbije. - Inspiratori ovakvih atentata se po pravilu teško otkrivaju, pa je pitanje političke pozadine ubistva kneza Mihaila i danas aktuelno, naročito kad je reč o spoljnim uticajima.

U procesu atentatorima u Beogradu kao naručilac je označen eksknez Aleksandar Karađorđević, jer je zaplenjena šifrovana prepiska njegovog poverljivog čoveka s organizatorom zavere u zemlji, advokatom Pavlom Radovanovićem. Ovaj je priznavao da je bio mozak zločina, ali je negirao da mu je cilj bio vraćanje Aleksandra na presto. Tvrdio je da mu je namera bila da se proglasi republika, ili da na tron dovede kneževića Petra.

- Ne smeju se odbaciti Radovanovićeve tvrdnje da je želeo da proglasi republiku, u kojoj bi zaverenici uzeli vlast - kaže Damjanović. - Iako su kasnije atentatori kvalifikovani kao propalice, oni su bili bogati i uticajni ljudi koji su imali lične razloge da mrze kneza i realnu moć da izazovu prevrat.

Zbog saučesništva u atentatu, proces protiv ekskneza Aleksandra Karađorđevića vođen je i pred sudom u Pešti, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza. To nije uklonilo sumnje prema Karađorđevićima, ne toliko prema Aleksandru koji je smatran slabićem, koliko prema njegovoj energičnoj ženi kneginji Persidi. U smederevskom kraju je 1864. otkrivena zavera protiv kneza Mihaila koju je ona naručila. Austrijske novine beleže i da se posle atentata u Zemunu pojavio kapetan Miša Anastasijević sa zetom Đorđem Karađorđevićem, ali su otišli kad su videli da je ministar vojni Milivoje Blaznavac preuzeo vlast. Time je sprečio Iliju Garašanina da prigrabi vast sa svojim pristalicama.

Blaznavac je sasekao i ambicije kneza Nikole Petrovića, koga je Rusija podsticala da se pozove na tajni ugovor iz 1867. i traži presto Srbije, pošto knez Mihailo nije imao naslednika. Posle atentata, Blaznavac se oženio Katarinom, rođakom kneza Mihaila, u koju se ovaj ludo zaljubio i želeo da se oženi njome, čime se iskompromitovao i doveo do političke krize.

- Tako se ispunila želja beskrupulozno ambiciozne Anke Konstantinović, ćerke gospodar Jevrema, da joj kći postane žena najmoćnijeg čoveka Srbije - kaže Damjanović.

Anka je nagovarala kneza da odustane od podizanja balkanskog ustanka, cilja kome je podredio i sebe i celu Srbiju. Desna ruka u tom poduhvatu bio mu je Ilija Garašanin, ministar spoljnih poslova i premijer, koji je razgranao propagandu, organizaciju i obuku četničkih jedinica, koje bi posle kretanja Srbije u rat s Turskom izazivale ustanke u svim okolnim zemljama. Zbog upornog protivljenja rodoskrvnoj nameri kneza da se oženi rođakom, Garašanin je smenjen.

- To je izazvalo zahlađenje odnosa s Rusijom, koja je podržavala Garašaninove planove da Srbija što pre zarati - kaže Damjanović. - Blaznavac je tvrdio da narodna vojska još nije spremna za rat. To je znao i Mihailo, jer 150.000, koje je mogao da mobiliše, nisu bili ni obučeni, ni opremljeni, niti je bilo dovoljno oficira. Ali je kao izuzetan državnik vešto koristio njen veliki broj kao adut u spoljnoj politici i praktično stvorio samostalnu Srbiju. Samostalno je promenio ustav i 1867. dobio bez rata tvrđave iz kojih je ispratio poslednje turske vojnike.

Upravo posle tog uspeha usledili su najveći napadi na kneza iz Novog Sada koje su predvodili poslanik u ugarskom saboru Svetozar Miletić i Ujedinjena omladina srpska. Zamerali su knezu što "za gradove nije potekla ni kap junačke srpske krvi", a s druge strane, seljaci u Srbiji su se radovali pobedama bez mrtvih. Kasnije se pokazalo da je srpske napade na kneza podsticao Beč, jer je Mihailo neposredno pre atentata s Mađarima sklopio sporazum o podršci.

- Na sastanku na kneževom imanju u Ivanki, u Slovačkoj, grof Andraši, prvi čovek Pešte, ponudio je da Srbija odustane od širenja na Ugarsku, a da zauzvrat Mađari izvrše pritisak na Beč da Srbija bez rata dobije Bosnu do Neretve i Vrbasa - kaže Damjanović. - Ovo rešenje nije odgovaralo Turskoj, ni Habzburzima, koji su nameravali da se prošire na Srbiju, ni Rusiji, kojoj je bio potreban balkanski ustanak, ni Engleskoj, koja je bila protiv samostalne Srbije. Svima je bilo u interesu da knez Mihailo bude ubijen.

ZLOČIN IZ STRASTI

Nova forenzička analiza odela kneza Mihaila mogla bi da ukaže na netačnosti zvanične verzije o ubistvu. Na njemu se ne vide velike rupe koje bi napravili projektili kalibra 9 milimetara koji su ga po zvaničnoj verziji usmrtili, posle čega su atentatori počeli da piruju nad mrtvim telom sekući noževima kneževo lice. O tom masakriranju svedoči ogromna mrlja od krvi na košulji, ali i kneževa rukavica gotovo prepolovljena udarcem sečiva. To pokazuje da je bio živ i rukom pokušao da zaštiti lice.

Kriminolog dr Zlatko Nikolić naglašava da ovakav način ubijanja govori o strahovitoj ostrašćenosti zločinaca.

- Osnovno pitanje kod ubistva kneza Mihaila jeste da li je to bila politička ili emotivna strast. A strast je svakako osnov tog ubistva. Uništavanjem njegovog lica zločinac je hteo da poruči da to nije pravi knežev lik, već onaj unakaženi. Ukoliko je reč o naručenom ubistvu, kako je glasila zvanična verzija, zahtev za takvo unakažavanje mogla je da da i ostrašćena žena.

Dokazni materijal iz istrage o atentatu čuvan je u Konaku kneza Miloša do 29. maja 1903, kad su ubijeni poslednji Obrenovići. Posle prevrata gotova sva imovina Obrenovića je pokradena ili uništena.

- Priča ko je, kako i zašto sačuvao odelo kneza Mihaila je maglovita - kaže istoričar Nebojša Damjanović, savetnik u Istorijskom muzeju Srbije. - Za vreme Obrenovića ono je čuvano u Miloševom konaku u Topčideru.

Vojni istoričar Branko Bogdanovića pronašao je svedočanstvo iz 1876. italijanskog dobrovoljaca Đuzepea Barbanti-Brodana koji je 21. septembra te godine posetio konak u Topčideru i video "kuršum oko koga je bila zgrušana krv, a koji je bio izvađen (iz tela Mihaila Obrenovića) upravo ovde (u Konaku) čim je bio ranjen".

- Obdukciju su u ponoć 29. maja 1868. godine u Konaku radili dr Mašin i dr Kocel - kaže Bogdanović. - Tek 1955. revolver iz koga je ubijen knez Mihailo, kao i platnena košulja, prsluk i ostali delovi odeće, kao i srebrna tabakera, pripali su Narodnom muzeju.