Arno Gujon: Srbija u mom srcu i pasošu

PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA

UZ zemlju svog porekla, čovek može, izborom i ljubavlju, da pronađe sudbinu koja mu nije ispisana rođenjem. Tako, u razgovoru za "Novosti", svoju životnu priču opisuje osnivač i predsednik udruženja "Solidarnost za Kosovo" Arno Gujon, Francuz, a sada i Srbin, kome je, zbog velikih zasluga na humanitarnom polju, nedavno uručen pasoš naše zemlje.

* Zbog čega svi vaši putevi vode ka Srbiji, a Srbija, teče vašim venama iako nemate ni kap srpske krvi?

- Otac Iv i deda Žilber su mi, kao veliki zaljubljenici u istoriju, u detinjstvu mnogo govorili o snažnom prijateljstvu između naše dve zemlje, još od vremena Prvog svetskog rata, ali i ranije, kada se kralj Petar Prvi borio na strani Francuske. Ovo prijateljstvo je naročito bila tema u našoj kući kada je NATO bombardovao Srbiju. Zbog tog napada smo svi u porodici bili šokirani. Iako sam tada imao samo 13 godina, svega se dobro sećam. Znali smo da se stvari ne događaju onako kako su ih predstavljali francuski mediji. Moja ljubav prema Srbiji se kasnije nastavila odlaskom na Kosovo, učenjem srpskog jezika i istorije, a zatim susretom sa supurugom Ivanom, koja je srpskog porekla i, nedavno, rođenjem naše kćerke Milene.

* Stupanjem u srpsku nacionalnost je, dakle, na neki način, zaokružena vaša životna priča?

- Ovim činom spojili su se moji različiti delovi, lični i porodični putevi. Srpski pasoš je ostvarenje mog sna. Želeo sam ga svim srcem. Krunisao je moja osećanja. Nikada se nisam osećao kao stranac, u Srbiji, i među Srbima. Zvanični dokument, koji mi je predao ministar unutrašnjih poslova ima i naročitu simboliku, jer je to i priznanje našem humanitarnom udruženju.

* Šta ste sada, Srbin iz Francuske ili Francuz koji voli Srbiju?

- Da ste mi to pitanje postavili pre desetak godina, rekao bih vam da sam stoprocentni Francuz. Danas, u mom srcu, Srbija ima ravnopravno mesto. Pasoš je to i ozvaničio. Moja supruga je Francuskinja srpskog porekla, ja sam Srbin francuskog porekla, a oboje smo pravi Francuzi i Srbi.

* Šta vas impresionira kod naroda kome i sami odnedavno pripadate?

- Volim srpsku gostoprimljivost, otvorenost, poštovanje tradicije, toleranciju. Srbi su direktni, ne okolišaju kad nešto hoće da kažu. Vode otvorene debate. Ne zadvoljavaju se onim što im se servira, već sami istražuju da bi saznali istinu. To nazivam narodnom inteligencijom. O najrazličitijim temama može da se razgovara sa seljaninom iz enklave, beogradskim studentom koji tečno govori francuski i engleski ili vozačem taksija. Prisutni su otvorenost duha i znatiželja.

* A šta vam manje prija?

- Nepoštovanje rokova i loša organizacija. Srbi su, ipak, snalažljivi, pa uspevaju da od danas do sutra ostvare nemoguće stvari. Ali, ako želimo da postignemo nešto veliko, potrebni su plan i vreme. Tako bih odgovorio kao Francuz. A kao Srbin, dodao bih tome i stalne podele unutar srpskog naroda. Ne postoji konsenzus oko značajnih pitanja od nacionalnog interesa koja se tiču prošlosti, ali i budućnosti. Ako se dva Srbina oko nečeg slažu, možete biti sigurni da će potražiti i trećeg, da bi imali oko čega da diskutuju!

* Kako ste odlučili da pomažete Srbima u enklavama?

- Bilo je to sasvim prirodno. Svest o tome mi je došla još 1999, ali sam tada bio mali da bih nešto učinio. Prelomni trenutak se dogodio u martu 2004. kada je došlo do pogroma Srba. Usred opšte nezainteresovanosti u Evropi, odlučio sam da se odmah angažujem i demonstriram solidarnost.

- Prve godine sam, s bratom, organizovao skromni konvoj. Najteže je u početku bilo pronaći donatore. Zato smo svuda po Francuskoj organizovali mnogobrojne konferencije, da bismo objasnili situaciju. I, ljudi su počeli da nam pomažu. Prve godine smo imali nekoliko desetina davalaca priloga i sakupili nekoliko hiljada evra. Danas ima više od 10.000 dobrotvora. To nam omogućuje da ostvarimo projekte. Prošle godine smo poslali šest kamiona robe. Od malog udruženja prerasli smo u istinsku nevladinu organizaciju. Sada imamo tridesetak volontera. Uz partnerstvo s Raško-prizrenskom eparhijom, od 2004. godine do danas, u enklave na Kosovu smo poslali 36 humanitarnih konvoja s 400 tona robe u vrednosti većoj od dva miliona evra. Renovirali smo 15 škola, svake godine šaljemo četrdesetoro dece na more, pomogli smo u izgradnji dva gazdinstva, obnavljanju manastira i crkava.

* Kakvi su vam dalji planovi?

- Ove godine nastavićemo izgradnju farme za uzgoj junadi u Novom Brdu, decu ćemo poslati na Krf, a folklornu grupu iz okoline Gnjilana na smortu u Tursku. Kupićemo školski materijal, a nastavićemo i s obnavljanjem škola.

* Šta vam je, tokom svih ovih godina, ostalo u najupečatljivijem sećanju?

- Dečji pogledi. Deca koja se na snegu igraju u vunenim čarapama i sandalama. Starci izolovani u napuštenim kućama, prepušteni na milost i nemilost onima koji im prete. Šokantno je videti uslove u kojima ti ljudi žive. A opet, na prvi pogled, ta deca se trude da žive normalno, da se igraju, jer i ne znaju kako izgleda normalan život u kom se može slobodno prošetati od jednog sela do drugog, bez uvreda i napada, gde mogu slobodno, bez straha, da govore svoj jezik. To me motiviše da se svake godine vratim i nastavim da im pomažem. Kilometri nam zato ne predstavljaju nikakav problem.

* Kako vid­­i­­te budućnost na Balkanu?

- Nadam se da su ratovi i nasilje iza nas. Nažalost, napetost je i dalje prisutna na Kosovu. Stanje je osetljivo. Nedavno se u Makedoniji videlo koliko lako i brzo stvari mogu daleko da odu. Važno je da ljudi shvate opasnost i ograde se od onih koji prave tenzije. Rane su sveže. Treba biti veoma oprezan. Živim u Srbiji gde mogu da se uverim da ima mnogo mudrosti u donetim odlukama. U Srbiji postoje svest i želja da se zakopaju ratne sekire i da se sarađuje. Samo tako može da se napreduje. Srbi su to shvatili. Nadam se da su i ostali u regionu svesni tog problema i da će ići ka saradnji i pomirenju.

* Koliko Francuzi danas znaju šta se dešava na Balkanu?

- Imajući u vidu da se zapadni mediji više ne bave Balkanom, nažalost, nisu dovoljno informisani. Ali, oni koji se interesuju mogu da pronađu vesti preko interneta. U svakom slučaju, ljudi su danas svesni da Srbi nisu onakvi kakvim su ih mediji na Zapadu ranije predstavljali i sagledavaju stvari mnogo realnije. Ipak, u opštem smislu, Francuzi se bave svojim svakodnevnim problemima, a daleko manje spoljnim događajima.

* Šta je ostalo od srpsko-francuskog prijateljstva iz Prvog svetskog rata?

- Tragovi tog prijateljstva su vidljivi. U francuskim gradovima postoje brojne ulice, avenije i trgovi s imenima značajnih Srba. Zahvaljujući tome smo i uspeli da okupimo toliko donatora. Ljudi se, međutim, generalno, sve manje, nažalost, zanimaju za istoriju, čak i svoje zemlje, a ne još i neke druge. To nije samo francuski problem. Naravno, naše prijateljstvo može i mora da bude na višem nivou.

* Francuski vojnici ili humanitarci, kao vi, uglavnom se iz srpskih sredina vraćaju kao prijatelji...

- Preciznije rečeno, naše prijateljstvo je uspavano i čeka da bude probuđeno. Budimo ga kad se obraćamo Francuzima preko naše asocijacije, koji našim očima vide bratsku zemlju i vole je kroz naše akcije. Ova osećanja su probuđena i kad vojnici prenesu svoja iskustva o bliskosti sa Srbima, našim istorijskim saveznicima. Ali, ne treba ostati samo zatvoren u prošlosti. Srpsko-francusko prijateljstvo se i dalje gradi, i treba ga razvijati u budućnosti.

* Nisu, dakle, svi Francuzi kao Bernar Kušner?

- Daleko od toga! Uvek postoji zvanična diplomatija, koja direktno zavisi od političke vlasti, ali i narodna diplomatija, koja pokazuje ono što ljudi nose u svojim srcima. General De Gol je govorio da među narodima nema prijateljstva, već samo zajedničkih interesa. Mislio je na zvaničnu diplomatiju. A narodna diplomatija je tu da neguje bliskost. Mi smo danas njeni predstavnici.

* Nazire li se danas talas mladih Francuza koji, poput vas, u svojim razmišljanjima, menjaju pogled, ne samo u odnosu na Srbiju, već i na situaciju u celom svetu?

- Mladi naraštaji u Francuskoj su sada nezavisniji od prethodne generacije, pre svega zato što su sredstva informisanja daleko raznovrsnija. Kad bi se nešto dogodilo pre 20 ili 30 godina, preko televizijskih ekrana su nam govorili kako treba da mislimo. Danas je dovoljno uključiti kompjuter i pronaći različite izvore, što omogućava stvaranje nezavisnijeg mišljenja. Zato mladi u Francuskoj, i u mnogim drugim zemljama, imaju daleko više kritičan stav.