Ime mi je Milorad, svi me zovu Nenajed

POSTOJE u bajkama likovi izelica koji se nikako ne najedu, ma koliko jeli. Međutim, apetit i gurmanluk Milorada Mićuna Damljanovića (48), koji za jedan jedini obrok posle predjela može da "smaže" celo pečeno jagnje ili prase, samo naizgled liče na takvu bajku. Jer, Mićun je stvaran, a ješan je za priču. Pravi fenomen! Kao izelica, pročuo se zavičajem, mnogim krajevima Balkana, a dobro ga pamti i Pariz, svetska gurmanska prestonica.

Na rodnom Galiču iznad Gornjeg Milanovca, gde živi sa majkom Olgom, davno su mu prišili nadimak Nenajed. "Eno ga onaj koji ne može da se najede", kažu, a on se ponosi. Naš neobični sagovornik, diplomac Više saobraćajne škole, dugo je bio auto-instruktor, vozač kamiona teškaša, sada je na birou, nezaposlen, bavi se poljoprivredom. Radio je i kao mesar u jednom restoranu, ali je taj ubrzo zatvoren.

- Ne zbog moje ishrane, nego zato što je gazda promenio delatnost - veselo priča Mićun Nenajed i nastavlja svoju ispovest neprevaziđenog sladokusca.

A ispovest seže u doba kad još bejaše petogodišnjak.

- Tada, jedno veče mati i otac Milovan postaviše na trpezu ogromno pečeno pile, rekoše tri godine starijoj sestri Violeti i meni: "Večerajte, mi ćemo kad namirimo stoku" - pripoveda Mićun. - Vrate se, imaju šta da vide: od pileta ostale samo kosti! Celog sam ga smazao, sestrica pojela malo, mi lažemo da smo dali psima, oni ne veruju. Sutradan, ispeku drugo. Naočigled svih ukućana sam smazah i to! Tako je otkriven moj "talenat". Posle, nije bilo nedelje da otac nije klao jagnje ili prase. Dođe i punoletstvo, sve u tom maniru. Jednom, čekamo goste, otac ispekao veliko jagnje, prislonio ga na ražnju uz plot. Slasno, oči mi ga "jedu"... Ne odoleh. Odsečem komadić, pa još jedan i tako redom... Kad se tata, zauzet poslom, vratio za sat i "kusur", zatekao je samo glavu i kostur! Psuje, galami, al` šta će kud će, brže-bolje kolje i peče drugo... Nisam štedeo na hrani ni kao student, ni kasnije radeći. Nikada se nisam takmičio, jedem obilato samo za svoj "ćeif".

Sestra Violeta Pantović drži restoran u Čačku, on nikad ne odbija čast u ovalima mesa. U Milanovcu, destinacija mu je restoran "Snaga", čiji gazda Slobodan Boban Čuljković ne može da se načudi kako Mićun "bataljuje" pečenje uzastopnim narudžbama "donesi još!" iako je pregrmeo bataljon mušterija velikog apetita i "kapaciteta".

- Za krsnu slavu obavezno pečem dva najbolja jagnjeta i prase - nastavlja Mićun. - Za zimnicu sam zaklao četiri svinje od po 250 kila i dve manje, zamrzivači su puni mesa. Zaradim novca za to, imam malu kovačnicu, koljem svinje po selima, orezujem voćke, finansira me i sestra. Jedan drugar i ja leti pojedemo sira i kajmaka za predjelo, ne znam tačno koliko kila, pa celo prase od 20-22 kila, za desert lubenicu desetkilašicu. Slatko sam posrčem lonac pasulja od deset litara. Vozio sam šlepere u Pariz. Čuj, Francuzi žderonje?! Kad vide koliko brdo čalabrcnem za doručak, svi "junaci" nikom ponikoše!

Na svadbama u rudničko-takovskom kraju, zna se: Mićun je, što se potrošnje đakonija tiče, najuvaženiji gost.

- Desilo se samo jednom da mi jedan domaćin, namćor i škrt, unapred reče: "Ti kod mene na svadbu ne dolazi!" A i što bih, kad je takav - veselo zaključuje Mićun.