Ćutanje nas ubija

ZOVEM, kumim, molim, raspitujem se kada će kovčeg stići, kada da organizujemo sahranu, ali svi ćute. Mi Kadići iz Leška ničiji smo. Kada nešto zamolimo, jedni kažu idi u Prištinu, drugi vele idi u Beograd. Niko nam ne govori kada ćemo sahraniti oca.

Firma "Beometalstroj" saopštila je da će se tačan datum dopremanja preminulih radnika znati sutra.

Govori ovo, drhtavim glasom Milena Kadić, ćerka Slaviše Kadića (55), električara iz Leška koji je pre više od mesec dana nastradao sa još petoricom kolega na gradilištu u dalekom Sibiru.

Kadići već dva veka žive u Lešku. U kući pored fabrike danas živi njih šestoro. Deda Radisav i baba Zlatija, supruga Radunka i tri ćerke Mirjana, Milena i Anđela. Teško im je jer su u tuđini izgubili sina, supruga i oca, a nemaju zvanični izveštaj kako se to dogodilo. A navršava se, kaže Milena, 40 dana od tragedije.

- Kako nam je pričao jedan preživeli, otac je probudio njega i nagovorio ga da sa kolegom iskoči kroz prozor, On je ostao da probudi četvrtog radnika i da ga spase. Dim je, izgleda, ugušio obojicu. Mi od tog tragičnog 8. februara, sem poziva iz Beograda da deda i baba daju krv za DNK analizu, nismo primili nijedan zvaničan izveštaj. Država je stradalima odala počast, održala Dan žalosti, ali nama se nije obraćala - priča Milena, diplomirani psiholog bez posla.

Kadići iz Leška, koji pripada opštini Leposavić na Kosovu i Metohiji, imaju, vele, jak osećaj da su otrgnuti i neprihvaćeni i da plaćeju ceh nečijeg nemara zato što neće da idu sa svog ognjišta.

Slaviša, koji je rođen 1960, bio je električar po struci. Radio je u "Geneksu", "Termolelektru" i "Goši" iz Smederevske Palanke, gde je prošle godine kao tehnološki višak ostao bez posla.

- Otac je otišao na rad u Rusiju da bi nas izdržavao i spasao od bede - priča njegova ćerka Mirjana. - Planirao je da radi u Rusiji do penzije, još pet godina. Slao je novac koji je bio dovoljan za naš skromni život u Lešku.

Sada, kada Slaviše više nema, nema ni bilo kakvih primanja u kući, jer su ćerke Mirjana i Milena bez posla. Deda Radisav, koji živi u istoj kući, ima malu penziju, koju uglavnom troši za svoje i babine lekove.

- Imamo u kući samo nešto malo para da platimo sahranu, ali šta ćemo posle toga!? - pita se Milena. - Niko nas zvanično nije obišao da vidi kako živimo. Da nam pomogne da preživimo. Išla sam u opštinu Leposavić, dolazili su iz Kancelarije za KiM kod nas, obećali su nam posao, ali to je samo obećanje...

Milena je diplomirani psiholog, a starija Mirjana je diplomirani agronom. Ne traže milostinju.

- Mi ne tražimo novac, već posao - vape Kadići.

NENADLEŽNI

POKUŠAVALA je Milena da dobije informacije u Policijskoj upravi u Kraljevu, ali su joj, kaže, pet puta spuštali telefonsku slušalicu. A šesti put saopštili da "nisu nadležni za nju i njenog oca"

- Čija sam ja državljanka? Ničija! - pita se i, u trenu odgovara, Radunka Kadić.