NADA je bila beba kada je njen otac Toma, Dražin oficir i engleski obaveštajac, krajem 1944. godine, bežeći od partizana, u podmornici napustio Boku kotorsku. Nikada ga više nije videla.

Toma je u Herceg Novi stigao godinu dana ranije, sa suprugom Danicom, i zadatkom da planira iskrcavanje saveznika. Nada je rođena avgusta 1944. Posle očevog odlaska majka ju je povela u svoj devojački dom, u porodicu Lešperović u Kolašinu. U jesen 1950. stigao je, iz Austrije, iz savezničkog logora "Murnau", paket, sa lutkom. Majka Danica je dobila pismo. Čitala ga je i plakala. Bila je to poruka od supruga Tome, samo potpisana njegovim pravim imenom - Vaclav Nosek. Pozvao je ženu da sa detetom dođu u Austriju, a da onda da zajedno idu u - Australiju.

Danica se ubrzo razbolela i februara 1951, u 27. godini, umrla. Od "krvnog pritiska".

Nada je odrastala u Kolašinu, gde su nove vlasti streljale na stotine pristalica pokreta kojem je pripadao i njen otac. Ljudi su se okretali ulicom za njom šapućući da je ćerka oficira Vermahta koji je 1941. prešao kod Draže i služio mu do kraja. U gradu na Tari tada je još bilo sveže sećanje na svadbu mladog Nemca, četničkog potporučnika, koji je u jesen 1942. uzeo ruku Danice, najlepše ćerke trgovca, povratnika iz Amerike Jovana Lešperovića.

Nada, udata Stojković, danas ima 71 godinu. Čuva unuke. U kutiji od cipela čuva fotografije oca i majke, jedno pismo iz 1950. i kovertu pisma iz Australije sa žigom iz 1954. To je "olovni" prtljag njenog života. Stare slike, jedna lutka i pismo, Nadina su rana.

- Kada sam u "Novostima" pročitala seriju tekstova "Ispovest Dražinog ravnogorca", u kojoj je Svetozar Filipović, sećajući se rata, pripovedao i o mom ocu, ponadala sam se da ću najzad saznati nešto više o njemu - počinje priču Stojkovićeva.

Svetozar je u svojoj ispovesti "Novostima" izneo kako je zajedno sa četnicima u septembru 1941. zarobio nemačkog potporučnika, Čeha Tomasa, koji im se priključio i već sledeće godine promenio ime u Toma Radovanović. Upravo taj čovek mu je 1944. godine spasao život, organizujući bekstvo iz bolnice u Meljinama gde je ležao ranjen.

Nada je odmah u Tomi Radovanoviću prepoznala svog oca.

- Pronašla sam Svetozarov telefon u Brežđu i okrenula taj broj dan pošto je poslednji nastavak u "Novostima" objavljen. Saopštili su mi da je stari ravnogorac umro te noći. Bila sam očajna - govori nam Nada.

Ugradila je, kaže, samo još jednu kockicu u enigmu o svom ocu. Do sada je otkrila nepobitnu istinu: njen otac se u stvari zvao Vaclav Nosek. Rođen je u Pragu, oko 1920, u porodici apotekara. Na početku Drugog svetskog rata, leta 1941. godine, Nemci su ga mobilisali i u činu potporučnika poslali u Srbiju. Zarobljen je u septembru od četnika. Potporučnik Nosek je bio jedini od 700 Nemaca koji je 1941. odbio da se po oslobođanju iz četničkog zarobljeništva vrati Vermahtu. Prešao je u četnike. Bio je prevodilac u komunikaciji Draže Mihailovića sa savezničkim misijama.

- Nikada nisam saznala kako su se moja majka Danica i otac upoznali - nastavlja Stojkovićeva i objašnjava da je četnički oficir tokom rata mogao da stupi u brak tek uz dozvolu komandanta. Tomi je dozvolu potpisao Draža Mihailović koji je bio i na svadbi.

Dok Nada pokazuje požutelu hartiju sa Dražinom dozvolom za brak, oči joj se pune suzama. Prevrće slike iz onog vremena, na kojima su ovekovečeni stasiti oficir i lepa žena. Fotografije iz Kolašina 1942. kao da su nastale u holivudskom studiju.

U kutiji sa uspomenama koju Nada čuva nalazi se i pocepana koverta iz Brizbejna, iz 1954, koju je potpisao Karel Vober. Veruje da ju je sačuvala njena tetka Novka, a da je pismo uništio teča, komunistički funkcioner. Karel Vober je, po svemu sudeći, bio novi, i poslednji identitet njenog oca.

BEG PRED ITALIJANIMA

NADA Stojković iz Kolašina je ponela i kazivanje koje je čula od starijih - kako je četnički potporučnik Toma prevario Italijane 1943. kada su došli na kućnu adresu da ga hapse.

Po toj priči, čuvši da italijanska patrola tokom noći ide na četničke adrese, kredom je na ulaznim vratima napisao "tifus". Upalio je fenjer i okačio na vrata. Kada su Italijani pokucali, izašao je obmotan mokrim peškirom saopštivši da u kući stanuju samo bolesni. Italijani su se zbunili i otišli, a kada su se vratili, on je sa ženom već napustio dom.