Britanci od Draže tražili rudnike!

DRAŽIN četnik broj 27, Svetozar Filipović, u ispovesti za “Novosti” navodi da se Draža Mihailović sa svojim štabom vratio iz Crne Gore u Srbiju maja 1943. Svetozareva jedinica iz Srbije, tada pod komandom Kalabića, sa oko 200 ljudi, krenula mu je u susret na Taru gde su se sukobili sa Nemcima. Četnici su zarobili četvoricu Nemaca, a ovi su im vratili tako što su u Zaovinama odmah pohapsili preko 100 seljaka preteći da će ih streljati ako se vojnici Vermahta ne puste. Morali su da oslobode zarobljene i ponovo su se vratili u Šumadiju. U selu Srednje Dobrnje u junu sreli su Čiču sa štabom.

Taj susret, veli Filipović, nikada neće zaboraviti. Naime, u kolibi u kojoj je bio Draža, zatekao je svog prvog komandira sa Ravne gore, vodnika Božu Petrovića. Dok se pozdravljao i “pitao” sa njim, slušao je žučnu svađu između pukovnika Mihailovića i engleskog pukovnika Vilijema Bejlija, tada zapovednika engleske misije pri četnicima, koja se odvijala u drugoj prostoriji.

- Kako sam čuo, pukovnik Bejli je od Čiče tražio da se obaveže u ime Srbije da će svaku vojnu pomoć koju tokom narednog perioda dobije od Engleza, Srbija morati da vrati naplatom iz naših rudnika - svedoči Filipović. - Pukovnik Mihailović je besneo i nije hteo da čuje za takvu ucenu u trenutku kada su Srbi glavama plaćali svaki metak ispaljen na Nemce.

Naš sagovornik ističe da je pukovnik Bejli odlično govorio srpski jezik, jer je pre rata bio direktor rudnika Trepča i živeo je u Kosovskoj Mitrovici. Filipović još navodi da je posle ove svađe po ravnogorce sve krenulo naopačke. Pomoć u oružju su počeli da dobijaju isključivo partizani, a sve vojne akcije četnika protiv Nemaca, na Radio Londonu su počele da se pripisuju Titu.

Kada se Filipović priseća ratne 1943. navodi ozbiljne borbe od 21. juna na Rudniku sa partizanima. Četnici su se 27. avgusta u Stragarima, pod komandom Kalabića, borili sa Nemcima koji su otimali seljacima žito, meso i vunu. Sa SS vojnicima su tada u srcu Srbije bili muslimani iz Handžar divizije iz Sandžaka. Krajem avgusta Nemci i Bugari su napali četničke položaje na Rudniku misleći da je Mihailović tamo...

U jesen 1943. Filipović se našao u Pranjanima, gde se po naređenju Mihailovića pravila poletno sletna pista za prihvat savezničkih letelica koje je trebalo da pokupe spasene američke pilote. Oni su leta te godine masovno bili obarani leteći na Rumuniju da bombarduju naftne instalacije Nemaca.

- Tu sam se ponovo sreo sa Franjom Seničarom, starim drugom i mornaričkim mašincem - priseća se Svetozar. - Prvi zadatak nam je bio da popravimo stari valjak za ravnanje piste kome su otišle karike. Jedva smo popravili ovu jedinu mašinu i tako je krenuo “Halijard” krajem 1943. Prvi avioni koji su dolazili, nakratko bi sleteli ne gaseći motore. Amerikaci bi uskakali u njih dok smo im mi mahali. Iznad transportera kružila bi dva američka lovca kao zaštita.

Ratni put Svetozara Filipovića potom je odveo u Boku Kotorsku. Krajem 1943, u decembru, dobio je naređenje da se javi u Tornik u zaselak Bobija na Azbukovici, u štab Draže Mihailovića, odakle je grupa kraljevih mornara trebalo da se prebaci na more. Pored Čiče tamo ih je sačekao kapetan bojnog broda Vladimir Šaškijevič, nekadašnji zapovednik broda “Dubrovnik”, komandant mornaričke baze Arsenal i jedan od najuglednijih kraljevskih mornaričkih oficira. Grupi od devet mornara priključila se i grupa engleskog pukovnika Bejlija koji je nameravao da se podmornicom vrati u Britaniju.

Do Boke su putovali mesec dana krećući se od četničkog odreda do četničkog odreda. Išli su kroz Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru. Imali su sukobe sa partizanima i sa Nemcima.

- Kada bi prigustilo, pukovnik Bejli bi vadio kapu engleskog oficira i stavljao bi je na glavu - seća se Svetozar. - Pitali smo ga što to radi, a on je odgovorio da ga to čini sigurnim. Objasnio je da ga kapa engleskog oficira, u slučaju da ga Nemci zarobe, štiti od streljanja za špijunažu.

Pošto su ispod Gruda ukrcali Bejlija i dvojicu naših oficira u podmornicu, grupa Vladimira Šaškijeviča našla se podno Orijena. Dobili su lažne legitimacije crnogorskih žandarma, a Šaškijevič je tada po Dražinom naređenju formirao Pomorsku obalsku komandu. Oni su imali zadatak da spreme teren za eventualno iskrcavanje saveznika. Prema naređenjima, trebalo je da izvide postupke nemačke vojske koja je posle kapitulacije Italijana preuzela vojne pomorske instalacije i minirala ih.

Filipović kaže da nije dugo služio u ovoj jedinici, jer je ranjen u prvoj borbi sa Nemcima na Orijenu, kada mu su mu rafali polomili i ruku i nogu. Spaslo ga je što je bio u žandarmskoj uniformi i tvrdio da je pucao u Nemce misleći da su partizani. Nemci su ga prebacili u bolnicu u Zelenici, a jedan Crnogorac, koji ga je ubacivao u nemački kamion, pristao je da sakrije Filipovićeve fotografije iz džepa bluze sa Dražom i Kalabićem. Kako dalje svedoči, u bolnici je operisan, ali je nakon nekoliko dana u bolnicu stigla specijalna policija da ga isleđuje. Bekstvo iz bolnice organizovao mu je bolničar, bivši vodnik kraljevske vojske Ljubo Čubrilović.

On ga je tokom noći niz bolničke čaršave spustio sa sprata bolnice u dvorište gde je čekala mazga. Odveden je u porodicu Adama i Stojana Pestorića u Zelenici, a petnaest dana kasnije motociklom je prebačen u dom Stevana Traživuka iz Herceg Novog.

- Očigledno je bilo da je savezničko iskrcavanje u Boki propalo i oktobra sam dobio naređenje svog komandanta Šaškijeviča da sa njim napustim zemlju - seća se Svetozar. - Dana 13. oktobra uzeli smo trabakulu izvesnog gazde Balića i isplovili iz Boke. Popodne, kod Barija nas je prihvatila engleska korveta. Od nas 19, Šaškijeviča, Seničara i mene Englezi su odvojili u posebnu zgradu i ispitivali šta smo radili sa Dražom na Ravnoj gori.

Svetozar se potom obreo u La Valeti na Malti, gde ga je primio kapetan korvete Josip Saksida koji je komandovao tadašnjom Kraljevskom mornaricom. Prebačen je u bolnicu na nove operacije jer su mu kosti pogrešno zarasle. Kada su se 7. avgusta u La Valeti kraljevi vojnici izjašnjavali da li hoće da se vrate u zemlju, po dogovoru Tito-Šubašić, ili da uzmu neko drugo državljanstvo, Filipović je bio uz onih 400 (od oko 1.100) koji nisu hteli u zemlju. Predomislio se naknadno, u logoru u Italiji, gde je poverovao da mu komunisti neće ništa “jer nije okrvavio ruke”.

Početkom aprila 1946. ilegalno je prešao u Jugoslaviju i seo u voz u Sloveniji. Već u Divači je uhapšen i preko godinu dana bio u zatvoru. Kada je 1947. stigao kući, sva imovina mu je već bila oduzeta. U Titovoj Jugoslaviji hapsili su ga 17 puta jer je pričao šta je i kako je bilo na Ravnoj gori.