TOG 21. januara 1942. bile smo još u krevetu kada je, u šest ujutru, u naš stan u Ulici kralja Aleksandra 1 u Novom Sadu, hrupilo šest krupnih, uniformisanih ljudi sa isukanim bajonetima. Skamenile smo se od straha. Preturajući po stanu, urlali su da ne smemo da izlazimo na ulicu i da, ni slučajno, ne otvaramo prozore, jer će nas sve pobiti.

Dok ovo govori, glas Ileane Čure Sazdanić (84), doktorke filologije, bolno podrhtava. Od najstrašnijeg zločina u istoriji Novog Sada, u kojem su mađarski žandarmi, za samo tri dana, brutalno pobili više od 1.300 nevinih Srba i Jevreja, minule su ravno 73 godine, ali ožiljci na njenoj duši nikada nisu zarasli. A i kako bi, kada je u tom jezivom pokolju ostala bez igde ikoga.

- Bilo mi je tada 11 godina i živela sam sa majkom Nadom Čurom i tetkom Ljubicom Dimović Sazdanić. Bili smo jedna od najuglednijih srpskih porodica u čijem rodoslovu su, uz ostale, i slavni Jovan Subotić i Mihailo Polit Desančić. Tog prvog dana, žandarmi nas nisu dirali, samo su odneli nešto novca, nakita i drugih dragocenosti i, ponovivši da nigde ne mrdamo, otišli.

Da se napolju nešto strašno dešava, bilo im je sasvim jasno. Ipak, nisu ni slutile da je, na ledenih 20 stepeni ispod nule, nevina srpska i jevrejska krv, potocima, već potekla. I da se pod led Dunava, masovno, bacaju izmasakrirana tela stradalnika.

- Došli su i sutradan, 22. januara, ali su opet samo pretili i odnosili naše stvari. Nismo, naravno, smele ništa da pitamo, niti da izađemo na ulici. A onda je došao i 23. januar, poslednji dan Racije, koji će, za moju majku i tetku biti koban.

Tog dana, negde oko 13.30, žandarmi su ponovo upali u stan u Kralja Aleksandra, ali ovoga puta nisu tražili stvari. Došli su po ljude. Gurajući ih i udarajući, isterali su Nadu, Ljubicu i Ileanu na zaleđenu ulicu.

- Bila sam lako odevena, a napolju je bilo toliko hladno da se dah ledio. Mama i tetka su, očajnički, molile žandarme da me puste da bar obučem kaput, da bi, na kraju, zapomažući, klekle pred njih. Ovima se, očigledno, žurilo, pa su me gurnuli prema ulazu u zgradu i ja sam shvatila da mogu da odem po kaput.

PLOČA I MUZEJ U PETAK, 23. januara, na zgradi u Kralja Aleksandra 1, na inicijativu beogradskog Udruženja za unapređenje srpske kulture, umetnosti i međunarodne saradnje "Adligata" i uz podršku Skupštine grada Novog Sada, biće postavljena spomen-ploča porodici Čura. Ileana, uz to, namerava da, kada joj, u okviru restitucije stan u toj zgradi bude vraćen, što, nažalost, ide vrlo sporo, uz pomoć predsednika tog udruženja, advokata i književnika Viktora Lazića, otvori muzej Racije.

Kada se, posle nekoliko minuta, vratila, na trgu nije bilo nikoga, a sat docnije iz Budimpešte je stigla naredba da se Racija prekine. Za Nadu i Ljubicu je, međutim, bilo kasno. Mađarski žandarmi su ih, saznaće to kasnije, odvukli na središnje mesto egzekucije, plažu Štrand, i divljački iskasapili.

- Žureći da, ipak, obave svoj jezivi posao, zbog nakita su im odsekli uši i prste. I danas vidim zlatni prsten sa plavim safirom i brilijantima, koji je na nosila tetka, i mamim prsten sa zelenim smaragdom koji su nekome postali strašni plen.

Kao i stotine drugih, i tela dveju žena bačena su u ledeni Dunav. Nikada nisu pronađena. Ileana je, okamenjena, u stanu u Kralja Aleksandra provela narednih sedam dana. Tu ju je pronašao ujak Dimitrije Dimović i preuzeo brigu o njoj. Tokom rata išla je mađarsku građansku školu, gde je, kao i ostali Srbi, bila samo "prljavi Rac" kojeg svako može da ponižava i maltretira.

Krajem rata ju je, vrativši se iz zarobljeništva, usvojio teča, Ljubičin muž Milorad Sazdanić, čije prezime je dodala sopstvenom. U Beogradu je završila osnovne i magistarske studije engleskog, kao stipendista Britanskog saveta doktorirala u Engleskoj, na postdoktorskim studijama u SAD bila je kao stipendista Fulbrajtove fondacije... Mada je, veli, senke krvnika pohode i danas, zločin čija žrtva je bila njena porodica ipak nije razorio hrišćansku uzvišenost njene ličnosti.

- Nikada nisam osećala mržnju prema Mađarima. Kada je, posle rata, organizovana protestna šetnja "U Dunav sa Mađarima", ja sam, instinktivno, izašla iz te kolone. Jer, znala sam, i znam, da niko, nikada više, ne sme da završi u Dunavu. Mržnju, ipak, može da pobedi samo ljubav. Ni osveta, ni mržnja to ne mogu.

ZATRLI IH I U ČURUGU

PORED Nade i Ljubice, u mađarskom pokolju u južnoj Bačkoj je stradalo još 14 Ileaninih bliskih rođaka. U Čurugu, odakle njena porodica potiče, na Badnji dan 1942. su, naime, brutalno ubijeni i pod led Tise bačeni Vladimir (13), Kristina (14), Anđelka (16), Rada (17), Branka (18), Ljubica (20), Mirjana (21), Milorad (37), Bogdan (47), Jelena (48), Milosava (49), Jovan (53), Rada (73) i Radojka Čura, čija starost nije zabeležena. Mirjana je bila najbolji student Medicinskog fakulteta u Beogradu, a u Čurug je došla da sa porodicom provede Božić, koban kako će se, nažalost, ispostaviti.