Bata Živojinović: Želim samo da zagrlim sina

Jedan dan je, tako, dobro, da pomislim: najgore je prošlo. Naredni dani nas potpuno poraze. I tako se smenjuju: jedan dan nada, a tri dana slutnja u ishod Batinog zdravlja.

Ovim rečima dočekala nas je Lula Živojinović, ljubav i oslonac slavnog Bate Živojinovića Valtera koji, čini se, bije odsudnu bitku za zdravlje. Ko da se usudi da kaže, ili pokaže: odsudnu bitku za život.

Dom Živojinovića, Požarevačka ulica u Beogradu, nadomak Kalenića. Počastvovane su "Novosti", kojima se otvaraju vrata, ove, domaćinske kuće u koju, poslednjih dana, bez kucanja, ulaze samo najbliži. I, svakako, ovoj porodici najbliskiji lekari i drugo medicinsko osoblje.

Ipak, Bati najbližeg i najdražeg nema. Njegovog sina Miljka, za kojim žali i žudi. Nema ga... Ali, ko u ovim trenucima ima pravo da tu priču započne. Otvori ranu čoveku koji se nada da mu je susret sa sinom, možda, spasonosniji lek od svakog drugog.

Bata je u postelji. Telo izdaje. Svakim danom, sve više. On ima toliko snage da se pridigne, da za "Novosti" nastane fotografija: on, njegova Lula i unuk Velimir, Miljkov sin. Ali, um velikana našeg, ali i svetskog glumišta, na momente je jači od fizičke snage. To je taj dan. Onaj, jedan, pre narednih, težih od prethodnih.

- Šta ste se ukipili? Šta ste prebledeli?! Kakva je to novinarska sila?! Lulo, daj deci tu rakiju iz Koraćice. Da ih ohrabri i okrepi - provalio je glas.

Onaj Batin glas, prepoznatljiv i upamćen ne samo iz filmova u kojima su se slavile pobede. I radost života. Života, u svakom smislu ove reči: već i onaj glas koji se pamti u njegovim porukama.

Na takvu jednu, proteklog vikenda u emisiji Tanje Peternek "Živeti, kao sav normalan svet", podsetio je Sergej Trifunović. Ovaj mladi čovek, a glumac koji je nadvisio sebe u humanitarnoj akciji "Podrži život", ovako je ispričao:

"Urlamo mi, ispred Skupštine: lopovi, bando crvena. A, pada sneg. Sve zatrpano. Odjednom, odozgo, otvorio se prozor. Na prozoru Bata. Zagrmeo je: Šta je, šta urlate! Uzmite lopate i počistite taj sneg."

Sergej je, uz ovo podsećanje još dodao: "Stvarno, šta bi nam falilo da uzmemo lopate i raščistimo ulicu..."

Nasmejao se veliki Živojinović. Nije bio u stanju da gleda emisiju. Bio je to dan kada mu nije bilo dobro. Bio je to dan kada je, kako kaže njegova Lula "samo ležao i spavao". Mada, kaže nam, prethodnog dana, uz njenu pomoć i pomoć negovateljice, pridizao se do kolica, za koja je, zasad, uglavnom, vezana njegova svakodnevica.

Zato mu prilično pogoršano zdravlje nije dozvolilo ni da se vidi sa kineskim premijerom Li Kećijangom, koji je protekle nedelje, uz premijera Srbije Aleksandra Vučića, bio domaćin značajnog samita. Ali, i gost Srbije.

- Žao mi je. Zaista nisam mogao da se sretnem sa kineskim premijerom. Uostalom, neka kineskom narodu ostane uspomena na Valtera, onakva kakva je u njihovom sećanju. Ali sam mu, odmah kada je stigao, preko kineske ambasade u Beogradu uputio telegram dobrodošlice.

Citiramo tekst dobrodošlice iz telegrama:

"Uvaženi gospodine Li Kećijang. Dobro došli u našu malu i skromnu zemlju, ali velikog i otvorenog srca za drage prijatelje. Izuzetno sam srećan što sam dočekao priliku da Vas vidim u mojoj Srbiji. Hvala Vam na ukazanoj počasti. Nadam se da ćete, tokom posete, imati uspešne i plodotvorne sastanke. I da ćete se vratiti u Vašu lepu zemlju, prepunu prijateljskih i dobronamernih utisaka koje Vam je, uvek, izražavao naš narod. Srdačno vas pozdravljam. Velimir Bata Živojinović - Valter".

- Ponosan sam što nam je još jedan od svetskih lidera pokazao takvu čast - kaže Bata. - I, naročito, što je svoju posetu krunisao konkretnim poslovima, značajnim za naš narod. To je veliko priznanje Srbiji. Prilika koju moramo mudro da usmerimo.

Supruga slavnog glumca, Lula Živojinović, na ovo dodaje da je protokol, tokom posete premijera Kine, ponudio da po legendu glumišta, našeg i svetskog, pošalje auto, kako bi i on bio deo velike svečanosti povodom otvaranja Pupinovog mosta. Ili, barem, samo da se sretnu.

- Ne, mi nemamo nikakav kompleks od toga što bi Batu svi slikali u kolicima. Prevagnuo je strah da bi se Batino zdravlje, od prevelikih emocija i napora, dodatno pogoršalo.

Velimir Bata Živojinović, dok sluša šta Lula govori, kaže nam:

- Lula me čuvala svih ovih godina. I čuva me. Danonoćno nada mnom bdi. Nad mojim zdravljem. Bez nje... Odavno me ne bi bilo. Uz nju su i pomažu joj i Lepa Ilić, medicinska sestra. Obe su svakog dana uz mene. Tu su, u svakom trenutku kad zatreba, dr Ranko Todorović, Nataša Vukićević, a poslednjih meseci i Đorđe Radak i njegovi lekari. Bore se, borimo se zajedno.

Bata želi da vratimo priču o Kini, u kojoj je on dočekivan počastima višemilionske publike. I to samo u jednom trenutku.

- To je čudo jedno, kada ti aplaudira milion ljudi. Od ranih sedamdesetih do danas, bio sam petnaestak puta u Kini. Bio sam svedok njihovog fantastičnog razvoja i promena. Čudesno je i poučno kako su Kinezi svoju nekad siromašnu zemlju pridigli u sami vrh svetskog liderstva. To je lekcija za našu Srbiju.

I, posle ovih reči, ide monolog velikog Valtera. Forma kojom je ovladao tek tokom proteklih godina, kada mu je bolest zarobila fizički snagu. Ali ne i um. Slušamo monolog, nalik zaveštanju. Možda i - pokajanju.

- Potrebne su nam brze promene. Novi Đokovići. Ne samo u tenisu. Nego, u politici da vode. U ekonomiji, da stvaraju. U nauci da otvaraju vidike. Ja, ako me pitate, akcenat stavljam na obrazovanje. Na mlade ljude koji poznaju i govore svetske jezike. Svetske kulture. Koji razumeju promene u kojima se svet kreće. Poslednje što me je fasciniralo, na primer, uspeh je Saše Đorđevića. On sa svojim sjajnim košarkašima dokazuje da je uspeh moguć. Potrebna nam je takva elita. Da vodi. Da upozorava. Da bude savest nacije.

Monolog koji traje...

- Naša, moja generacija, sad kada razmišljam o prošlosti, nije ispunila očekivanja. Pravili smo greške. Nisam siguran koliko smo ih iskreno i pravilno analizirali. I, koje smo pouke iz njih izvukli. Stalno govorimo: neko drugi nam je kriv... A odgovor je: nismo se svetskim promenama prilagodili na vreme. Zato je, mislim, najvažniji cilj našeg naroda da samo obrazovani, ali karakterni ljudi kojima materijalni interes ne sme da bude prioritet, mogu da pokrenu točak.

Ponovo povratak na nedavnu posetu kineskog premijera i više stotina privrednika. Ali, kroz prizmu glumca koji je u Kini postao popularan.

- Filmovi u kojima sam ja bio junak jesu bili povod. Ali, bio bih nepravedan ako ne bih kazao da je isto toliko bilo važno i ponašanje naših političkih i delegacija kulture, svih proteklih decenija. Način na koji se negovalo to prijateljstvo sa Kinezima, jeste način kada poštuješ i poznaješ domaćina, tako što im predstavljaš najbolje što imaš. Nije to bio samo Valter. To je bio i Predrag Perišić, jer su u Kini podjednako gledane i njegove komedije, kao i partizanski filmovi Hajrudina Šibe Krvavca.

Tokom razgovora, u domu Živojinovića u Beogradu, bio je neophodno da se, zbog Batinog ozbiljno narušenog zdravlja, napravi i pokoja pauza. U međuvremenu, on nam govori da "imamo sjajne komšije, moramo sa svim njima čvršće i bolje da se povežemo i to brzo. Da snimamo zajedničke filmove sa Hrvatima, Bosancima, kao nekad, sa ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. Imamo zajedničke teme i probleme. Jezik. Talentovane ljude. Zajedno bismo mnogo lakše obezbeđivali filmske budžete. Barem, za ideju i kulturu ne bi smele da postoje barijere".

Pitamo na kraju Batu Živojinovića koji je, može neko da pomisli, sve svoje želje ispunio - šta bi još u životu poželeo. A on, u prepoznatljivom stilu šereta, obožavanog od sveukupnog naroda bivše zemlje Juge, ali i naroda Kine, odgovorio je ovako:

- Šta? Vi to mislite da me nećete imati kada da pitate za novogodišnje želje...

Onda je lice prelila seta. Zaćutao je. Emocija, koja je gotovo bila opipljiva, prenela se na sve.

- Šta bih poželeo? - kao da je upitao samog sebe. - Najveća mi je želja da se opet vidim sa sinom. Stalno ga sanjam, a uželeo sam se da ga, stvarno, zagrlim. Da opet vodimo naše duge razgovore. Da jednostavno bude pored mene. Jako smo vezani. Za poslednjih osam godina, video sam ga dva puta, na samo par dana. Pre toga su ga držali šest meseci u Novom Sadu. Mislim, nepravedno. Pričao sam o tome tamo gde je nadležni to trebalo da čuju, da ponavljam? Ne! Srećom, sa ćerkom Jelenom se češće viđam. Unuci obožavaju da dođu u Beograd. Ali nisu samo vezani za Beograd, već i za Koraćicu, dedin zavičaj.