Gornjačka klisura, ili Kapija Homolja, kako je zanivaju, predstavlja svetu kotlinu Srbije. U samoj klisuri pored živog manastira Gornjak, zadužbine svetog kneza Lazara, nalaze se još i ostaci manastira Blagoveštenje i stare srpske mitropolije, kao i ruševine srednjevekovnog grada Ždrela.

“Od Velikog Sela do samoga Ždrela, ko da je vila neka ćilim razastrela” pevao je Đura Jakšić, oduševljen lepotom ovih predela. Sa ništa manje oduševljenja, o istom, Feliks Kanic zapisuje: “Zastali smo kao opčinjeni raskošnom idilom ovog predela gde su boravili srpski pustinjaci”.

Predeo pomenut i opisan, zaista vanredno lep i živopisan, nalazi se na 65. kilometru puta, jugoistočno od Požarevca ka Žagubici u dolini reke Mlave. Na levoj obali Mlave, priljubljen uz strme litice Ježevice, nalazi se manastir Gornjak, zadužbina svetog kneza Lazara.

Podignut je 1378. godine, nakon što je Lazar ovladao ovim krajevima, ali ubrzo nakon toga, manastir biva oštećen, pošto je Radič Rastislavić na ovom prostoru preuzeo nasilno vlast, koju nije dugo održao. Naime, već u maju 1389. godine, Lazar oduzima Radiču imanja a sam manastir predaje Grigoriju Sinatiju – Mlađem.

Kako bi osigurao opstanak manastira, njegovo održavanje, kao i izdržavanje bratstva u njemu, knez Lazar je mnoga imanja, pa i čitava sela od Podunavlja do Homolja darivao Gornjaku.

Kako to već biva, na ovim prostorima balkanskim, u vremenima burnim i turbulentnim, pre svega razne “civilizovane” vojske i ratničke horde, pored ostalog, nisu štedeli ni ovu svetinju. Turci, Bugari u prvom a Nemci u Drugom svetskom ratu…



Manastir Gornjak je više puta paljen i rušen. Pljačkane su i odnošene neprocenjive dragocenosti, koje su čuvane u riznicama i biblioteci: povelje Lazareve i patrijarha Spiridona, barjak cara Dušana, čaše kneza Lazara, zlatan putir, originalna crkvena zvona i ko zna koliko i kojih sve još, neprocenjivo dragocenih svedoka vremena minulih odnete su iz manastira Gornjak.

U maloj kapeli, iznad manastriske crkve, uzidanoj u steni, što podseća na manastir Ostrog u Crnoj Gori, položene su mošti svetog Grigorija Sinaita. Sveti Grigorije prozvan je Sinaitom zato što se zamonašio na Sinajskoj gori. Oko 1330. godine došao je na Svetu Goru. Grigorije je širio svoje učenje o umnoj molitvi. Jedan od njegovih učenika, patrijarh Carigradski Kalist, napisao je njegovo žitije. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 7. aprila i 8. avgusta po crkvenom, odnosno 20. aprila i 21. avgusta po gregorijanskom kalendaru.

Sveti Grigorije živeo je u pećini iznad manastira Gornjak. Narod veruje da molitva pročitana nad njegovim moštima pomaže ženama da začnu. Mnogo je primera onih koji veruju da su im mošti svetog Grigorija pomogle da dođu do potomstva.

U manastru Gornjak, što je još jedna podudarnost sa Ostrogom i Hilandarom, postoji i loza koja leči neplodnost. Parovi koji imaju problema sa potomstvom uz pomoć molitve, posta i zrna grožđa sa ove loze, kako kažu, uspešno dolaze do naslednika.



U samoj Gornjačkoj klisuri, otprilike na pola puta između nekadašnje Mitropolije i manastira Gornjak postoji jedna neobjašnjiva prirodna pojava. Naime, na jednom delu rečnog toka, dugom oko sto metara, Mlava se uopšte ne čuje. Ovo mesto meštani zovu “Voda koja ćuti”, a zabeleželi smo i nekoliko legendi koje “objašnjavaju” ovu pojavu. Po jednoj priči, glasnik sa Kosova je upravo na ovom mestu narodu javio vesti o izgubljenoj bici. U tom trenutku, kaže legenda, sve je zanemelo. I ljudi i gora i šuma i voda. Od tog vremena žubor Mlave se ovde više nije čuo. Ali postoji i drugo predanje.

Naime, uoči Kosovskog boja, loveći po ovim planinama, knez Lazar je sreo u šumi isposnika, svetog Grigorija. Knez je želeo da razgovara sa svetim čovekom, ali on nije hteo da pređe na drugu stranu Mlave, te je razgovor započet glasnim dovikivanjem preko hučne reke. Kada je svetitelj shvatio da je reč o pobožnom čoveku, uz pomoć molitve Božije, utiša na tom mestu hučanje reke i mirno porazgovara sa knezom. Grigorije je ostavio jak utisak na kneza, koji je ispunio želju svetitelja da se ovde podigne bogomolja u slavu Vavedenja presvete Bogorodice.

Manastir Gornjak ima još jednu nerazjašnjenu tajnu, još od vremena kada je nastao, a koja je takođe vezana za svetog Grigorija. Iz pukotine u steni iza manastira voda počinje da kaplje svake godine na Đurđevdan slivajući se do jedne male uvale, odakle je ljudi kašikama skupljaju, a veruje se da leči očne tegobe. Odgovor na pitanje zašto se voda iz ovog “izvora” pojavljuje samo jednom godišnje, u određeno vreme – kada se dele dan i noć, i to na Đurđevdan, niko nije dao. Po nekima, to su suze isposnika Grigorija, koji i danas pomaže svom narodu.

Strme, mestimično nepristupačne litice Gornjačke klisure, poput prirodnog utvrđenja, predstavljaju jedinstvenu celinu, koja je obuhvatala šire područje srednjovekovnog grada Ždrela. Činio ga je složeni sistem, fortifikacija (bedema, pregradnih zidova, kula motrilja…), stambenih celina, tri manastirska kompleksa i brojnih isposnica u pećinama, koji su prilagođeni konfiguraciji terena.

U podnožju Malog Vukana su ostaci Mitropolije, koju čine “Velika crkva” sa manastirskim konacima i stotinak metara istočno “Mala crkva”. Pretpostavlja se da je bila posvećena Bogorodici Prečistoj i da je sagrađena dvadesetih godina XIV veka. Veruje se da je ovde stolovao braničevski episkop, pa je u narodu za ovaj kompleks ostao naziv – Mitropolija.

U potkapini 1 km istočno od Mitropolije, na skučenom prostoru, koji je potpornim zidovima kaskadno izdeljen na više nivoa, nalazi se manastir Blagoveštenje sa crkvom. U okviru kompleksa su otkriveni trpezarija, pekara, peć za pečenje grnčarije, a u pećini istočno od crkve sazidana je isposnica u tri nivoa. Crkva je najverovatnije sagrađena krajem XIV i početkom XV veka.

Sve tri crkve i njihovo okruženje su arheološki istraživani, ali je ostalo dosta nerasvetljenih delova prošlosti grada Ždrela i njegovih manastira, koji su od dolaska Sv. Grigorija Sinaita postali jedno od verskih središta u srednjovekovnoj Srbiji.

(TV Best)