Dobro je poznata građevinska veština kojom su podizana monumentalna crkvena zdanja, neuporediva lepota fresaka kojima su crkve u srednjem veku ukrašavane, raskoš mnogobrojnih rukopisa... ali prstenje koje su nosili ljudi tog vremena, koje osvetljava jedan drugi aspekt života srednjovekovne Srbije, nije u toj meri poznato. Upravo ono je okosnica izložbe „Poruke sa ruke“ iz zbirke Narodnog muzeja u Skupštini Srbije.

Jedan od najvrednijih izloženih eksponata je verenički prsten, u to vreme budućeg kralja Radoslava, sina Stefana Prvovenčanog. Prsten je verovatno uručen princezi Ani Komnini. Istorijski izvori kažu da je prestolonaslednik dočekao svoju nevestu na očevom dvoru u Paunima, kod Uroševca, i tu su se venčali. Mladenci su potom otišli na medeni mesec u Zetu, u kraljevski dvor pod gradom Skadrom. Iz tih dana potiče i zavetni prsten na kome grčkim pismom stoji: „Verenički prsten Stefana, izdanka od loze Duka, primi rukama Ana, iz roda Komnina“.

Neprocenjive vrednosti je i prsten kraljice Teodore, žene Stefana Dečanskog i majke budućeg cara Dušana. Pronađen je u grobu kraljice Teodore, koja je umrla oktobra 1322. i sahranjena u manastiru Banjskoj. Grob je otkriven 1915. i u njemu su bila i dva prstena, ovaj, koji se čuva u Narodnom muzeju i drugi, koji je u posedu porodice poznatog kolekcionara Ljube Nedeljkovića.

- Teodorin prsten se smatra najlepšim komadom srednjovekovnog nakita - kaže, za „Novosti“, Branka Ivanić, autorka izložbe i naučni savetnik u Narodnom muzeju. - Iskovali su ga najbolji zlatari tog vremena. Liven je u komadu. Karika je bogato ukrašena ornamentima u nielu, a na ravnoj okrugloj glavi urezana je predstava dvoglavog orla. Na vratu prstena napisano je „Ko ga nosi pomozi mu Bog“.

SRPSKI ZLATARI

Naša sagovornica kaže da se sa velikim stepenom sigurnosti može tvrditi da su krajem 13. veka nakit radili srpski zlatari. Ova pojava povezana je sa početkom rudarstva u Srbiji. Uz rudare, pristizali su i majstori raznih struka, pa i zlatari.

- Zasad je još veoma teško razlučiti koliko su na srpske majstore, rudare, livce, kovače i zlatare uticali stručnjaci sa Zapada, a koliko Vizantija - kaže Branka Ivanić. - Mi se trudimo da to odredimo na osnovu stila.

Izloženo prstenje predstavlja mahom najdragocenije komade iz naše srednjovekovne zbirke, ukazuje naša sagovornica i dodaje da neki od njih predstavljaju prava remek-dela starog srpskog zlatarstva.

Pored uvida u veliko materijalno bogatstvo srpskih srednjovekovnih vladara i vlastele, prstenje koje je ovom prilikom predstavljeno svedoči i o prefinjenom ukusu onih koji su ih nosili.

- Mnogi eksponati ukrašeni su natpisima koji govore o imenima i društvenoj pripadnosti vlasnika. Tako je prikazan prsten vojvode Vladislava, čelnika Gradislava, prsten nekog Radoslava. Na prstenu je moglo da bude urezano ime vlasnika, njegov dostojanstvenički rang ili profesija. Takođe, urezane maksime ili stihovi koji se nađu na prstenu, mogu da savremenom čoveku približe niz pojava i misli kojima se vlasnik prstena priklanjao u svome životu, da približe i pojasne čiste ljudske emocije i da na taj način učine da današnjoj generaciji budu jasni i bliski ljudi koji su nam preci.

Među izloženim eksponatima je i prsten iz 13. veka koji je pripadao nepoznatom Vizanticu. Urezano ime Nikolaos Opikroladis obaveštava o imenu vlasnika, ali on je istorijski za nas potpuno nepoznata ličnost.

- Figura lava u hodu u sredini upućuje na vizantijsku sklonost prema ovoj moćnoj heraldičkoj životinji, a prsten je verovatno pripadao visokom činovniku, Grku, koji je bio u službi nekog ranijeg vladara kuće Nemanjića.

Iz ranog 14. veka potiče „Teodorov prsten“. Pretpostavlja se da je pripadao Teodoru Paleologu, bratu kraljice Simonide koji je u Srbiji boravio 1317. godine. Sličan ovom je prsten koji je pripadao nekom vojvodi Vladislavu. Razlikuje se što je u središtu urezana glava bradatog muškarca, koja, po mišljenju mnogih istoričara, predstavlja portret vlasnika čije je ime urezano po obodu.

- Izvori znaju za vojvodu Vladislava, prijatelja despota Stefana, koji je 1427. izazvao gnev rudara u Srebrenici, pa su ga ubili. Njegovu smrt je despot osvetio kaznivši rudare svirepije nego ijedan srpski vladar - otkriva Ivanićeva.

Sredina 14. veka donela je i u Srbiju modu ispisivanja stihova ili maksima na prstenju.

- Zbirka prstenja srednjeg veka u Narodnom muzeju daje potpunu sliku ove vrste nakita u svoj raznovrsnosti oblika. Ta slika verno prenosi mnoštvo uticaja koji su pristizali u srednjovekovnu Srbiju, a onda je došlo do postupne promene u stilu. Prstenje je dobilo crtu autentičnosti koja je nužna da bi se neko umetničko delo shvatalo kao izraz umetnosti čitavog jednog naroda - zaključuje autorka izložbe „Poruke sa ruke“.


MAGIJSKA SVOJSTVA I PROKLETSTVO

O Teodorinom prstenu plele su se razne priče i pripisivana su mu razna, pa i magijska svojstva. Verovalo se da će, suprotno dobronamernom natpisu na njemu, novom vlasniku doneti nesreću. Nije tajna da je kada je iskopan završio u kolekciji kralja Aleksandra Karađorđevića. Pretpostavlja se da je on dao nalog da iskopavanja u Banjskoj započnu. Zabeleženo je i to da je kralj Aleksandar jedno vreme prsten nosio na ruci, a potom kao privezak na lancu za sat. Smatrao ga je amajlijom, međutim, kada su i do njega stigle priče da je reč o svetinji i da je, čim je odvojen od osobe za koju je specijalno kovan, prsten uklet i da donosi nesreću, kralj je požurio da ga se što pre otarasi, pa ga je poklonio svom prijatelju, tadašnjem advokatu Blagoju Barlovcu. On se isto tako bojao prokletstva, pa je Teodorin prsten 1926. godine u tajnosti predao Narodnom muzeju u Beogradu, gde se i danas čuva. Posle Aleksandrove pogibije u Marselju sumnje da prsten nosi prokletstvo postale su još veće. A i advokat Barlovac je preminuo neposredno pošto je prsten darovao muzeju.