RAJKOVA pećina kraj Majdanpeka jedna je od najlepših na Balkanu, a od ove godine je i najveći speleološki objekat dostupan posetiocima sa više od 1.400 metara staza kroz fantastične dvorane i hodnike. Time je ostvaren san speleologa prof. dr Radenka Lazarevića i speleološkog tima iz Valjeva koji su pre četiri decenije rizikujući živote otkrili Srbiji ovo čudo prirode.

Istraživačima je tada zapretila iznenadna bujica pećinske reke dok su bili u utrobi planine, ali oni nisu odustali i posle njihovih otkrića Rajkova pećina je otvorena za turiste. Četrdest godina je bilo dostupno nešto više od 600 metara pećinskih čuda, a ove godine staza je uređena i produžena na 1,4 kilometra uprkos pećinskoj reci koja je posle nezapaćenih kiša ponovo podivljala.

Tragovi nanosa iz spoljnog sveta još uvek se vide na visini većoj od deset metara duž zida orijaške dvorane Ponor. U nju s površine grmeći juri Rajkova reka da postane ponornica a zatim posle oko 900 metara toka kroz srce planine izbije iz crne stene u pitomoj zelenoj dolini pod liticom.

- Velikim trudom pre svega majdanpečkih rudara posetioci mogu da vide potpuno nove prizore hodnika i dvorana. Sada mogu da se spuste u divovski ponor niz metalnu konstrukciju tešku 65 tona čije su elemente na rukama preneli mladi rudari. Sve to je urađeno uprkos podzemnoj poplavi, za koju geolozi kažu da se nije desila poslednjih 7.000 godina - kaže Marijana Pavlović Tufonić iz Turističke organizacije Majdanpeka.

Ona naglašava da je Rajkova pećina postala dostupna u svoj svojoj lepoti tačno 120 godina pošto je veliki srpski geograf Jovan Cvijić upuzao u otvor brda kraj Majdanpeka, iz koga je penušajući izbijala Rajkova reka. Kanalom dugim 100 metara i visokim samo metar on se pogrbljen provlačio kroz ledene virove. Nagrada na kraju puta puta bila je veličanstvena, pod svetlošću karbitne lampe blesnule su veličanstvene pećinske dvorane. Civijićev podvig ostao je neponovljen sledećih 80 godina, bar kad je reč o naučnicima. Pećinu su krišom istraživali samo lokalni tragači za legendarnim hajdučkim blagom, rizikujući život.

- Postavili smo najmodernije alarmne sisteme zbog ljudi koji i danas veruju da se u pećini krije mitsko blago harambaše Rajka. Oni rizikuju živote i oštećuju pećinski nakit u svojim šašavim poduhvatima - kaže Marijana Pavlović Tufonić.

Cvijićevim tragom krenula je 1974. ekipa pod rukovodstvom čuvenog speleologa prof. dr Radenka Lazarevića.

- Provukli smo se kroz sifone. Visina kanala na nekim delovima je manja od 40 centimetara, a dno je pod vodom. Posle prolaska bili smo potpuno mokri. Ekipa je spakovala rezervnu odeću, hranu i deo opreme u najlonske džakove, ali oštra tavanica i zidovi iscepali su većinu od njih - zapisao je u dnevnik dr Lazarević.

Iako mokri do kože, na temperaturi od 8 stepeni, speleolozi su odlučili da nastave fascinirani prizorom ogromne Kristalne dvorana s fantastičnim ukrasima prekrivenim bleštavim belim kalcitom. Nastavili su probijanje hodnikom poduprtim blistavim stubovima - Zmajovim zubima i pod tavanicom Ježeve dvorane iskićenom bezbrojnim igličastim stalagmitima.

Ekspediciju kroz kanal pećinske reke prekinula je zvonjava poljskog telefona, jedine veze sa spoljnim svetom.

- Telefon neprekidno zvoni i s druge strane neprestano ponavljaju: "Izlazite, izlazite". Opet s čitavom opremom kroz vodu - zapisao je kratko dr Lazarević u dnevnik pre nego što je zaplivao kroz ledenu vodu kanala koji vodi u spoljni svet.

Po izlasku su speleolozi saznali da je došlo do nezapamćene provale oblaka i da su ih minuti delili od smrti u podzemnoj bujici. Ipak, uporni istraživači su posle samo 24 sata odmora i sušenja ponovo ušli u utrobu planine da bi otkrili pogodno mesto gde su rudari nekoliko dana kasnije otvorili veliki ulaz. Kad su teške mašine probile zid od stene svi su ostali zapanjeni pred blistavim draperijama od kalcita na krečnjaku koji je nastao u periodu od 180-140 miliona godina, u doba Jure, na dnu mora koje je pokrivalo današnje Homoljske planine.

- Svakom pedlju ovih divnih ukrasa bilo je potrebno 10.000 godina da poraste - pokazuje na stubovima visokim nekoliko metara Marijana Pavlović Tufonić. - Ali tu nije kraj, jer Rajkova pećina koju je stvorila podzemna reka neprestano evoluira i raste. Geolozi kažu da ćemo, kad budemo svratili za 20.000 godina, moći da vidimo još jedan njen horizont koji se upravo formira.

NASELjENA PRE 27.000 GODINA

Velikim uređenjem, od marta do avgusta ove godine, spojeni su dosada nepovezani rečni i suvi horizonti Rajkove pećine. Neočekivano pronađeni su i koštani ostaci koji ukazuju da su ovde u dubokoj praistoriji boravili ljudi.

- Još je akademik Srejović u drugom delu pećine pronašao tragove ljudi koji dokazuju da su ljudi boravili u Rajkovoj pećini pre 27.000 godina. Međutim, nova otkrića u drugoj pećinskoj dvorani duboko pod zemljom pokazuju da je ona nekad bila mnogo bliže spoljnom svetu. Očigledno je da su se kasnije desile dramatične tektonske promene koje su "spustile" kuću pećinskih ljudi u duboko podzemlje - kaže Marijana Pavlović Tufonić.