Kada se srpska vojska u Bitolju borila za oslobođenje zemlje 1915. godine, porodici Stanojević u Azanju stigla je vest da je njihov sin Ilija, vojnik Prvog puka, poginuo za slobodu. Lokalni prota ga je upisao u knjigu umrlih. Po oslobođenju 1918. godine Ilija se pojavio živ na kućnom pragu. Kada su mu priznali da su ga opevali u crkvi, Ilija je lakonski odgovorio: "Zato sam ja u tuđini stalno osećao miris tamjana!"

A bio je teško ranjen. Metak mu je ostao u telu. Više dana je, ni živ ni mrtav, ležao u vodi u rovu. I izvukao se.

Ovo je samo jedna od više stotina priča o Azanjcima u Velikom ratu, koju je pribeležio lokalni matičar Žarko Talijan. Inspirisan sudbinom Ilije Stanojevića, ovaj hroničar je svojoj knjizi dao naslov "Miris tamjana".

- Ilija je simbol požrtvovane borbe žitelja doskora najvećeg srpskog sela Azanje kod Smederevske Palanke, koja je u Velikom ratu dala 800 heroja borbe za slobodu. Stanojević je imao sreću da se iz mrtvih vrati u život, oženi Milicom i izrodi tri ćerke. Bio je kačar po zanimanju, a umro je 1972. godine. Međutim, mnogim drugim Azanjcima rat je "sakrio" sudbinu. I to me je nagnalo da ih potražim i opišem njihov život - priča Žarko Talijan, čiji su deda Živko i stričevi Svetozar i Dmitar bili srpski ratnici.

Azanja je dobila ime po turskoj reči hazain - žitnica. Pred Veliki rat imala je 1.400 domova i oko 10.000 žitelja. U mutnim i prekretnim vremenima tokom ratova od 1912. do 1918. godine ova mala varoš je imala svoje časno mesto. Njeni najhrabriji sinovi branili su otadžbinu krvlju i svojim životima.

RAŠAJSKI POSTAO JELIĆ Tokom rata okupatorski vojnik Mihajlo Rašajski, poreklom iz sela Uljma kod Vršca, kao austrougarski soldat u Azanji je spasavao živote seljana od razjarenih Švaba. Spasao je i Javorku Jelić, koja nije htela okupatoru da preda žito. Pisao je majkama srpskih boraca pisma i slao na front. Posle rata Rašajski je oženio Javorku, došao u njen dom i iz poštovanja prema njenoj porodici uzeo prezime Jelić. Sa novim imenom Miša Jelić je postao pravi Srbin, koji je slavio Đurđic i Svetog Nikolu. Umro je 1967. u Azanji.

Kada ih je kralj Petar I Karađorđević pozivao da u Balkanskom i potom u Prvom svetskom ratu brane otadžbinu zborno mesto su im bili dud na raskrsnici, groblje i drum Azanja - Palanka. Po ugledu na pretke, Azanjci su masovno stali na branik otadžbine.

- Ostavljali bi kuće, njive, roditelje, žene, tek rođenu i nerođenu decu. U Veliki rat zajedno su krenuli očevi, sinovi, braća, stričevi, sinovci, kumovi, rođaci, komšije. U odbranu Srbije iz najbrojnijeg sela otišli su azanjski domaćini, seljaci, učitelji, sveštenici, kmetovi, delovođe, trgovci, zanatlije, đaci. U bežanijama bilo je staraca, žena i dece. Naišle su godine patnji, stradanja, tuge i bola, crnih barjaka i marama. Zavladao je neprekidni miris tamjana - priča hroničar Žarko.

Stradali su u borbi za slobodu, umirali su u bolnicama Grčke, Tunisa i Francuske. Mnogi Azanjci su izbegli iz varoši i otišli čak u Ameriku i u Australiju. Njihovi potomci nisu znali kakva im je sudbina i gde su sve dok ih nije pronašao Žarko Talijan.

- Godinama sam obilazio porodice vojnika i oficira, zapisivao njihove priče i suočavao se sa istinom o smrti mojih varošana. Nesrećnim roditeljima Đorđu i Jovani Agatonović pet sinova i jedan unuk su poginuli u ratu. Veljku i Mariji Mirković od petorice vratio se samo jedan sin. Petorica ljudi istog imena i prezimena - Petar Jelić - dali su život za slobodu - nabraja Talijan.

Proveo je Talijan sate i sate u Istorijskom arhivu u Karnegijevoj i Muzeju Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve, listajući teftere od 1823. godine naovamo. Istražujući korene sopstvenog porodičnog stabla, ali i drugih Azanjaca, ušao je u gotovo svaku kuću u mestu. Našao je grob svog pretka Milosava Arsenijevića na Zejtilniku. Nadgrobni spomenik Ilije Dimitrijevića u Bizerti, u Tunisu. U prvim istraživanjima došao je do podatka o 400 stradalih Azanjaca, što je i zvanična istorija zabeležila, a potom je otkrio još 400 sudbina Azanjaca koji su golgotu preživeli. Mnoge od njih je našao preko razglednica koje su pisali najmilijima.

- Reč je o 800 heroja Azanje, koji su doneli slobodu otadžbini i svojoj varoši. Oteo sam ih od zaborava. Zahvaljujući njima Azanja je početkom pedesetih bila najveće i najlepše selo, sa čak 25 venčanja mesečno. Danas nema nijedno... - razočaran je matičar Žarko.

Priča da je u nekada najvećem srpskom selu danas više razvoda nego svadbi i više umrlih nego beba i đaka prvaka.

- Azanja stari i odumire, a moja želja je da se prošlost ne zaboravi, da joj se vrate potomci heroja Velikog rata i da oživi - poručuje Žarko Talijan.



Borci Srejić, Jakovljević i Nikosavić

TRI BRATA ROĐENA

Hroničar Azanje navodi da je u ovom selu u preko pedeset slučajeva poginulo i po tri rođena brata. On kaže da su posebno istaknuti borci bili Srejić, Jakovljević i Nikosavić.