Atentat na Tita u režiji Udbe

KAKO je zapravo izgledala naša istorija? Kakvo je naličje svih režima koji su vladali na prostorima Jugoslavije i Srbije? Ko je i kakvim metodama sprovodio represiju nad srpskim narodom?

Ovo su samo neka od pitanja na koja poslednjih godina, od kako se govori o potrebi otvaranja tajnih policijskih dosijea i dokumenata, naučnici, pre svih istoričari, traže odgovore.

- Da bi se otkrila tajna istorija srpskog naroda, potrebno je istražiti sva dokumenta službi kraljevske i komunističke Jugoslavije, ali i istorijska građa službi državne bezbednosti i vojnih agentura koja se nalazi u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Rusiji i Nemačkoj. Srbija je vekovima bila poprište krvave i podmukle političke borbe za vlast, koja se manifestovala kroz tajne pregovore i političke afere, progone i likvidacije, masovna, grupna i pojedinačna ubistva, preke sudove i streljanja, ali i kao represija čiji su dokazi i tragovi skrivani od javnosti - kaže dr Veljko Đurić, istoričar koji se bavi istraživanjem tajnih likvidacija srpskog sveštenstva i srpskih patrijarha.

Đurić, koji je istraživao sudbinu patrijarha Varnave, za kojeg se sumnja da je otrovan, kaže da bi na osnovu tajnih dokumenata iz službi državne bezbednosti moglo da se ispiše potpuno novo poglavlje srpske istorije Saveza komunista ili Srpske pravoslavne crkve.

- Prvo pitanje na koje tajni arhivi Ozne, Udbe i SDB mogu da odgovore jeste ko je zapravo bio Josip Broz Tito, da li kumrovački šegrt ili poljski radnik jevrejskog porekla? Ko mu je dao neograničenu vlast nad Srbima u Jugoslaviji, da li Rusi ili Englezi ili možda masoni. Zašto je Tito, kada je sa komunistima osvojio vlast, političku represiju prema Srbima ugradio u svoj sistem diktature? Zašto je Broz pregovarao sa Stepincom, opraštao mu ustaške zločine nad Srbima i nudio mu visoku funkciju. Koje patrijarhe je u SPC nametnuo i postavio lično Josip Broz i kakvu su politiku oni vodili - pita se Veljko Đurić u nadi da odgovore može naći u dokumentaciji odeljenja za verske zajednice UDBE i SDB ili u tajnim arhivima KOS.

„Udboustaše”

I sama crkva skriva svoja dokumenta o stvaranju Jugoslovenske pravoslavne crkve, o tajnim pregovorima SPC sa Vatikanom i o patrijarsima i vladikama koji su radili za državnu bezbednost. Nikada nisu do kraja razjašnjene veze ustaške emigracije i Udbe. Pitanje je i zašto je i kako tajanstveni katolički sveštenik Krunoslav Draganović, inače agent CIA, kojeg je Tito uhapsio i pomilovao kao svog agenta u Vatikanu, postao prototip “udboustaša”. Arhiv Ozne može da odgovori i na pitanje da li je Živan Vasiljević, član Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije i predsednik Skupštine SR Srbije, naredio ubistvo 19 žitelja iz svog rodnog sela Planinica kod Zaječara na kraju Drugog svetskog rata.

Kada se danas na osnovu oskudnih istorijskih podataka na tas stave svi slučajevi Titove političke represije vidi se da su komunisti po broju tajno uhapšenih i politički likvidiranih ljudi, po surovosti i teroru bili najnemilosrdniji. U vreme Kraljevine Jugoslavije, na robiji je, na primer, bilo samo 14 političkih ličnosti, dok ih je posle rata bilo oko 200. Bila je to posledica činjenice da su Tito i KPJ sve svoje političke protivnike srpskog porekla proglasili za državne neprijatelje koje treba totalno uništiti.

Taj državni terorizam sprovođen je u tri velika talasa od 1944. do 1990. godine. U prvom talasu ljudi su hapšeni, stavljani u sabirne centre i logore centralne Srbije i Vojvodine po grupama od po 20 i potom streljani. Samo u Leskovcu u novembru 1944. ubijeno je 82 ljudi. Potom je, da bi se narod zaplašio, streljano u Beogradu 105 uglednih građana. A do 1953. ubijani su jataci politički nepodobnih ljudi i članova nacionalnih snaga.

- Maja 1945. izdata je naredba da se rodbini zabranjuje da posećuje groblja streljanih, čime su proglašena tajnim i od tada mi istoričari govorimo o postojanju tajnih grobnica u Srbiji. Do 1953. godine tajna streljanja su sprovodili vojni sudovi, koji su u smrt poslali 5.584 ljudi. Nekima je posthumno suđeno da bi im se otela imovina ili da bi se ponizili. Šta imaju tajni vojni arhivi o tome - pita se istoričar Veljko Đurić.

Mreža špijuna

U drugom talasu represije suđeno je đeneralu Dragoljubu Mihailoviću kao izdajniku, Dragom Jovanoviću kao zapadnom špijunu i posebno “ibeovcima”. Tajna dosije bi sigurno bacila pravo svetlo na ponašanje i istorijsku ulogu Mihailovića, koji je vodio nacionalni pokret i borbu i bio zato streljan i sahranjen na tajnom mestu.

U trećem talasu mračne istorije Srbije politički su 1966. godine stradali Aleksandar Leka Ranković, Ćeća Stefanović, čitav vojni, policijski, pa i politički srpski vrh. A potom su progonjeni disidenti Branko Ćopić, Milovan Đilas i Mihailo Mihailov, kao i Pekićeva grupa mladih opozicionara i srpski liberali. Od 1973. godine politički je u Srbiji progonjeno i stradalo više od 6.000 ljudi.

- Javnost treba da zna ko su ti ljudi, zašto su stradali. Da ti ugledni Srbi nisu pobijeni ili politički prognani u tamnice, Srbija bi danas sigurno izgledala sasvim drugačije, bila bi naprednija i modernija zemlja - kaže Đurić.

- Procena je da oko 30.000 pripadnika srpske ekonomske i političke emigracije radilo ili je bilo ucenjeno i sarađivalo sa SDB i KOS. Neki od njih su izvodili po nalogu Udbe terorističke napade na jugoslovenska predstavništva, posle čega bi Tito progonio kompletnu srpsku, ali i hrvatsku političku emigraciju. Tajni arhivi DB skrivaju i podatke o doušničkoj i saradničkoj mreži, u kojoj su bile ugledne ličnosti iz SPC, SANU, UKS, Udruženja dramskih umetnika, profesori univerziteta, sportisti i novinari - tvrdi Kresović.

Dosijea političara

Roman Leljak, istraživač iz Slovenije koji je pregledao 300 dokumenata slovenačke Udbe, otkrio je, na primer, da je Tito u Austriji imao 180 svojih tajnih agenata, koji su ga nagovarali da se sretne sa Rankovićem u Beču i da se pomire. Do tog istorijskog političkog susreta nije došlo.

- Reč je o dokumentima koja govore o akciji i pripremanja i sprečavanja atentata na Tita, dok je u Beču boravio 1967. godine povodom potpisivanja ugovora o razmeni radne snage. To je bilo vreme kada je Tito već raskrstio sa Rankovićem, a savezna Udba bila rastočena na republičke službe. Pretpostavljam da je namera Udbe bila da pripremom atentata, za koji bi optužila Aleksandra Rankovića, a zatim i njegovim sprečavanjem, pokaže Titu kako su i dalje sposobni da brinu o njegovoj bezbednosti - objašnjava Leljak.

U arhivama RDB, ranije SDB i KOS, ima najmanje 5.000 dosijea javnih ličnosti koje su bile značajne za promene u Srbiji pre i nakon 5. oktobra 2000 godine.

- Slobodan Milošević i Vojislav Šešelju su, na primer, imali svoj dosije u KOS, a Vuk Drašković u Resoru državne bezbednosti. Kako je najveći broj današnjih političara “obrađivan” da bi bio diskreditovan, interesantno bi bilo videti dokumenta tajne policije o njima. Tajni arhivi skrivaju istinu kako su Englezi sa svojim špijunima organizovali demonstracije 27. marta 1941. u Beogradu, a kako je CIA sa svojim srpskim saradnicima organizovala demonstracije 5. oktobra 2000. u Srbiji - kaže Tomislav Kresović.

Dosijei skrivaju i agenturnu mrežu stranih službi u Srbiji, imena naših ljudi na visokim položajima koji su bili strani agenti u periodu 1980.-1995. godine i deo međunarodnog projekta razaranja SFRJ i Srbije. Država protiv njih nije vodila nikakav sudski proces već ih je posle 5. oktobra prihvatila kao saradnike naših agentura.

Ceo dodatak „Krvavi arhivi službi državne bezbednosti” možete pogledati OVDE.