Orić mi sve pobio, ali istinu ne može

DO praga kuće Ristića neljudi Nasera Orića stigli su u zoru, uoči Jovanjdana. Odveli su Mića (16), starijeg od braće. Ne zna se gde ni danas, 22 godine posle zločina. Sestru Mitru (19) i majku Ivanku (42) streljali su u podrumu. Na livadi pod orahom, od neke zaprege napravili su lomaču. Tu su spalili oca Novaka (41), glavu kuće. Iza dželata, na potezu od Jezera do Skelana, ostala su tela 68 nedužnih ljudi, a na zgarištu porodične kuće u Kušićima, 16. januara 1993. godine, živ je ostao jedino Cvetko, petnaestogodišnjak. Bez igde ikoga, na svetu sam.

Ostade pukim slučajem. Nije bio usud da uvene poslednji izdanak Ristića. Sa grupom ljudi, prestravljenih, tri dana proveo je u obruču Orićevih zločinaca, u Jezeru. Po mostu, jedinom između Skelana i Bajine Bašte, između pakla i Srbije, pljuštala je snajperska i mitraljeska vatra. Cvetko se nekako dokopao ledene reke i Srbije.

- Godine smucanja prođoše - govori danas Cvetko, na livadi, pod tužnim orahom. - U Bajinoj Bašti sam završio osnovnu, pa otišao u Beograd u Vojnu gimnaziju, pa odustao. Iz Beograda prešao sam u Užice, u Dom za nezbrinutu decu. Tu sam završio Srednju tehničku. Vršnjacima nisam puno pričao o svemu. Ko je od njih mogao razumeti šta se dogodilo mojima i meni? Nisam, čini mi se, shvatao ni ja. Meni je samo trebalo... što mi više niko ne može dati... Dete sam bio...

Dželate pravda nije stigla, a sve se zna.

- Mome bratu Miću presudio je Zulfo Tursunović, on je umro kao slobodan čovek - kaže Cvetko. - Šeta slobodan Naser Orić. I Hakija Mehović. Eno ga, direktor je nekog javnog preduzeća u Srebrenici.

Gleda Ristić brda i vrtače nadomak kuće. Tu su mu negde brata bacili, još ga nije našao, a hteo bi samo da Mića pored sestre, oca i majke sahrani.

- Neće mu taj sarajevski institut kosti pronaći - komentariše, više za sebe. - Godišnje 600 Bošnjaka nađu, a Srbina nijednog...

Mir je nekakav Cvetko ipak našao. Često se u kamen pretvori, da ga sačuva.

- Uključim televizor, vidim Orića - nastavlja jedini preživeli iz doma Novaka Ristića. - Priča o mojoj kući. O Kušićima. „Tu sam izgubio svoje najbolje borce“, tako kaže. Ima zaštitu celog sveta. I romansiranu biografiju. Nigde mi sestru, brata, majku i oca ne pominje... Jesam, čitao sam i između redova. Ništa, ni slova. Svih ovih godina dolazili su mi povremeno, advokati. Govorili su: „Dokaze protiv ubica imamo“. Kažu, javiće se, najkasnije u petak. I ništa. Šta je lažna nada od naših sam naučio. Ne misliš valjda da sam od dželata istinu tražio?

Cvetkove reči kao u prazno da lete.

- Šta mi preostaje? Nema od toga ništa, od pravde. Nije to za sirotinju, na obe strane. „Glavonje“, zlikovci, šverceri oružja sa obe obale, oni su se izvukli - govori.

Zato Cvetko sve ljude jednako gleda. I Srbe i Bošnjake. A, gleda ih puno. Zaposlio se u „Elektrodistribuciji“ pa stalno šparta po terenu. Spaljenu kuću je obnovio. Sija na suncu, u zelenilu. Pomagali su mnogi da se loza Ristića ne ugasi, cigla po cigla, crep po crep. Na zidu, pored ikone Svetog Jovana, ispisano je i ime „Novosti“.

Prošli put, rakiju smo pod orahom popili maja 2011. kad je bračni par penzionera izbeglih iz Sarajeva negde u Srbiju, na adresu „Novosti“ poslao 3.100 evra. Uz novac, poslali su poruku: „U kući uradite centralno grejanje, kvalitetno“.

Ljudi skromni, životnu ušteđevinu su dali. Jedan „uslov“ su imali - da im se ime ne spominje.

Puca pogled na četiri strane. I gore. Peti horizont ljudima nigde bliži nije nego u Podrinju. Čak i kada je mir. Najviše tada. Živi i mrtvi razmenjuju reči. Uspomene ubili nisu.

- Sine moj - nežna je majka.

Sestra, razdragana, vesela, brata u obraz ljubi.

- Kad su te odveli, jesi li se puno mučio, mili brate moj? - Cvetko sa nebom razgovara. - Oče, zašto me ostavi?

U grlu stalo. Misliš, proći će. Al’ oluja puče, besni, lije niz lice. Onda se smirilo, kao blaga kiša. Evo, polako staje. Kad prođe, onda više ništa nema da se kaže. To je siguran znak da je svako našao svoj mir.