VRATA slobode“, kako su srpski vojnici nazivali Kajmakčalan, donedavno su bila „neosvojiva“ za naše državne zvaničnike. Posle više od osam decenija od podizanja kapele, u ime Vlade Srbije, prvi put je odata počast i položeni su venci stradalim junacima u slavnoj bici iz 1916. godine. Na čelu delegacije koja se popela do kapele na vrhu Sveti Ilija, na 2.521 metar nadmorske visine, bio je Aleksandar Vulin, ministar rada.

Put do najvišeg vrha planine Nidže, dug je i nepristupačan. Posle auto-puta nastupa krivudavi kolovoz kroz nekoliko grčkih naselja. Ski-centar je poslednji asfaltirani deo. Zatim počinje avantura. Najnormalniji prizor koji se ovde može videti su krave i divlji konji na uskom putu. Ljudskog bića nema, a probijajući se kroz planinske gudure stiče se utisak da se i životinje začude otkud vozilo na putu.

Zbog surovih uslova i usred leta, kažu, ovde nije prijatno boraviti. Jak vetar, gusta magla i susnežica obeležili su i kraj septembra, a na dvočasovnom putu od Soluna do vrha prožive se sva četiri godišnja doba. Probijati se kroz pustahiju nije bilo prijatno ni u džipovima grčke vojne policije, koji su jedva savladavali razrovan put, pun odrona i rupa, po kome automobilska guma, čini se, nije prošla mesecima. U jednom trenutku čak i profesionalni vozači odustaju. Točkovi šlajfuju, pa je probijanje ka kapeli na vrhu Sveti Ilija u tom trenutku bilo moguće samo pešice.

Od solunskog leta napolju ni traga. Obrazi se smrzavaju, niz njih se sliva voda koju vetar ledi, a prste na rukama više nismo osećali. Vetar je sve vreme pozivao da se odustane, a u pojedinim trenucima okretanje leđa bio je jedini način da se dođe do daha.

Polaganje venaca kod kapele na vrhu Sveti Ilija

Kolona se formirala od mesta odakle džipovi nisu mogli dalje, na nadmorskoj visini od oko 2.200 metara. Krenuli smo u avanturu dugu dobrih sat vremena hoda. Fijuci vetra nabijali su pritisak u ušima, a policijske kabanice i prsluci nisu pomagali. Mećava je obarala kapuljače i vraćala nas unazad. Vojničke cokule, gunjevi i rukavice jedina su prihvatljiva oprema za ranu jesen na ovoj surovoj planini. Koračalo se vojnički, ali, nije sramota reći, i zastajkivalo. Uslovi dostojni samo najpripremljenijih vojnika.

Nekoliko članova odustalo je na nekoliko stotina metara od cilja, ali i to putešestvije je za odlikovanje. I nisu odustali zato što nisu mogli dalje već zbog toga što im je kolona u trenucima predaha nestajala u gustoj magli. O najupornijima ne treba ni govoriti, već samo i jednostavno čestitati. Prvi je do kapele stigao i odao počast precima ministar Vulin. Prkoseći surovoj klimi planine Nidže neki su ovde dostigli i vrhunac svoje oficirske karijere. Drugima je ovo bio prvi takav izazov u životu. Možda i jedini.

SVILENI PITOMCI

KADETI vojne i policijske akademije koji su dobili nagradno putovanje za Grčku, koje je podrazumevalo posetu spomen-obeležjima od Krfa do Polikastra, nisu se usudili da krenu na Kajmakčalan. Njih 20 ostalo je da uživa u čarima Soluna sa svojim starešinom, a samo dvoje njihovih kolega prisustvovalo je komemorativnim svečanostima na planini Nidže. Kadeti su ustupili svoje čizme i vetrovke devojkama iz Ministarstva rada, novinarki „Novosti“ i snimatelju Tanjuga. Čak je i ministar odbrane, Bratislav Gašić odustao od polaganja venaca srpskim velikanima uz obrazloženje da ne želi da se „meša u projekat ministra Vulina“

- Osvajanje Kajmakčalana vojnički nije moguće objasniti - rekao je Vulin po dolasku u kapelu. - Jedini način da objasnimo ovu veliku pobedu jeste želja Srba za slobodom kako tada, tako, i danas. Srbi ne umeju i neće da žive bez slobode i svaki rat i svaka borba, svaka žrtva vredni su samo i jedino ako za svoj cilj imaju odbranu i slobodu, ništa drugo.

Put nimalo lak. Nimalo bezazlen, ali veličanstven. Dostojan samo onih koji se ponose svojim precima i ne dozvoljavaju da se zaboravi stradanje jedne vojske, jednog naroda davne 1916. Tada su Srbi slomili daleko nadmoćniju bugarsku vojsku, u uslovima još surovijim nego ove rane jeseni. Koliko je i jednima i drugima ovo bila značajna pozicija govori i to što su Kajmakčalan Bugari zvali Borisov grad, a Srbi Kapija slobode, jer su tada prvi put zakoračili u svoju zemlju posle povlačenja preko Albanije i oporavka na Krfu. Krajem dvadesetih godina prošlog veka kralj Aleksandar je podigao kapelu u kojoj se nalazi urna, a nekada je bilo sahranjeno i srce Arčibalda Rajsa.

Ministar Aleksandar Vulin predvodio je našu delegaciju koja je posetila jedno od najznačanijih mesta u srpskoj vojnoj istoriji

Možda su reči jednog od članova delegacije dovoljne da opišu uzvišenost trenutka „osvajanja“ vrha na 2.521 metar - „Neka se stidi svaki potomak koji nije podigao spomenik precima koji su ostavili kosti na Kajmakčalanu“.

Mokre pantalone, promrzli prsti i rumeni obrazi. Opet niz oštre planinske padine, nazad u civilizaciju. Na licima ponos, dostojanstvo i misao koje nas ne napušta - kako li je bilo ratovati, kada je nama danas teško da se popnemo turistički.


GURAO I MINISTAR

PRILIKOM probijanja ka Kajmakčalanu džip grčke vojne policije u kome se nalazio ministar Vulin se zaglavio. Kada je video da se dalje ne može i on je sa ostalim putnicima zasukao rukave, izašao i pogurao vozilo. Međutim, ni to nije pomoglo da se „grand čiroki“ izvuče iz blata, pa je ekipa nastavila peške.