Posečena Šumadija, drveće otišlo u grede!

IME Šumadija se, kažu istoričari i etnolozi, prvi put pominje 1713. godine u jednom spisu Beogradske mitropolije. Ipak, kako beleži francuski putopisac Gaston Gravje, ovo ime se u narodu ustalilo tek za vreme Prvog srpskog ustanka.

A, samo ime poteklo je od „gustih i neprohodnih šuma kojima je ova zemlja između Save i Kolubare, preko Zapadne i Velike Morave do Dunava, bila pokrivena, naročito u 16. i 17. veku, pa sve do prvih decenija 19. veka“. To je tvrdio Borivoje Drobnjaković, srpski etnolog i antropogeograf, pozivajući se i na predanje i na literaturu.

Po narodnom predanju, na primer, šume današnje Šumadije bile su omiljeno loviše despota Stefana Lazarevića. U različitm zapisima putopisaca, od 15. do 19. veka, pak, ostalo je mnogo redova posvećenih šumama Šumadije. Od Bertrandona de la Brokijera koji je zabeležio da je „na putu od Palanke do Beograda prošao kroz vrlo velike šume“, do Alfonsa de Lamartina koji 1833. godine piše da je „putujući od Beograda do Kragujevca jahao tri dana kroz hrastove šume kao da je u Severnoj Americi“.

I u doba kneza Miloša, po pisanju Borivoja Drobnjakovića, sva je Srbija bila pokrivena gustim šumama, kroz koje „gdešto ni pešak nikud nije mogao proći, a toli konjanik“. On takođe podseća i da se u jaseničkim selima održalo predanje da je današnja Šumadija „bila tako neprohodna, da se danima kroz nju moglo ići a da se sunce ne vidi“, „da je svuda bila pustahija šuma, i da su doseljenici pozivali rođake da dođu i zauzmu zemlje koliko hoće“... „Šuma se morala godinama krčiti i paliti“...

Možda se baš ovde krije odgovor gde su i kada „nestale“ šume Šumadije: krčene su da bi se dobilo plodno zemljište i oranice, a posečeno drveće najviše se koristilo za izgradnju različitih objekata.

Danas, po nacionalnoj inventuri šuma urađenoj od 2004. do 2007. godine, od nekadašnjih šumadijskih šuma nije ostalo mnogo. Kako je, približno, nekada bilo može se videti na Rudniku, Bukulji i delovima Kosmaja. Pod šumama je manje od četvrtine Šumadije bez teritorije grada Beograda, gde je sadašnja šumovitost oko 15 odsto. Dakle, šestina teritorije grada. Od nekadašnjih šumadijskih šuma nije ostalo mnogo

Profesor dr Milan Medarević, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu, za „Novosti“ kaže da je na početak nestajanja šuma, upozoravao Josif Pančić već 1856. godine. Kao glavni razlog pominjao je krčenje i nerazumno korišćenje. Šume su, naglašava profesor, već krajem 19. veka bile toliko uništene da je, pre Prvog zakona o šumama donetog 1891. godine, tadašnji Državni savet uputio Ministarstvu narodne privrede dopis u kome, između ostalog, piše: „Ono što nisu mogli učiniti neprijatelji srpskog naroda jurišajući vekovima na naše šume, učinila je srpska sekira u miru i tišini za šest decenija... Na mestima upropašćenih šuma ne samo da nije zasnovana nikakva viša kultura, već sa njima opada i ona koja je tu pre bila...“

Po zaustavljanju procesa obešumljavanja, podseća naš sagovornik, počeo je Drugi svetski rat, a obnova i izgradnja koji su usledili, iscrpljivali su prirodne resurse, među kojima su šume bile jedan od najznačajnijih. Ovaj proces, kaže, nažalost, nije prekinut ni dan-danas.

- Smatramo da je u Šumadiji najviše bilo hrasta. U delovima blizu reka, najviše je rastao lužnjak, dok su u višim predelima preovladavali hrast sladun i cer. Ipak, ako bismo izdvajali neko drvo kao „gospodara“ i simbol nekadašnjih šumadijskih šuma onda bi to bio sladun - tvrdi profesor Medarević.

Hrast sladun, koga Beograđani sada mogu videti u Košutnjaku, po profesorovim rečima je, verovatno, mnogo krčen i korišćen za proizvodnju građevinskog materijala, ali i kao odlično drvo za pravljenje burića za rakiju i vino.

- Sladun je cenjeno tehničko drvo i mnogo se primenjuje. Trajan je, lepo izgleda, ima dobre mehaničke osobine, pa se u to vreme koristio kao obla ili kao rezana građa. Dobar je i kao rudnička građa, pa za proizvodnju železničkih pragova. Kao rezana građa široko se primenjuje u građevinarstvu, za stolariju i proizvodnju nameštaja. Zato je sladuna, simbola nekadašnjih šumadijskih šuma, ostalo malo - objašnjava profesor Medarević.

Osim toga, smatra naš sagovornik, „ustukno“ je i pred cerom, sa kojim obično raste zajedno. Cer je kao biološki jača vrsta danas u Šumadiji mnogo rasprostranjeniji i dominantniji. Uz njega, na površinama koje su ostale od nekadašnjih šumadijskih šuma danas ima najviše bukve i bagrema, u mešovitim šumama pomalo graba, hrasta medunca i poljskog jasena, dok četinara ima oko 3.200 hektara.

MALOBROJNI su vlasnici šuma u celoj Srbiji, pa i u Šumadiji, koji ne podmlađuju svoje šume, iako, praktično, tek treća generacija dočeka „plodove“ šumskog poseda. A, kada neko nasledi, na primer, neku hrastovu šumu, ne ponaša se nimalo domaćinski, pa se obično prvo raspita samo koliko ta šuma košta. O zanavljanju i ne razmišlja - priča naš sagovornik.

NA REDU JE POŠUMLjAVANjE

PROSTORNIM planom Srbije, završenim 2010. godine, predviđena je i optimalna šumovitost naše zemlje, koja za poboljšanje stanja predviđa i pošumljavanje. Koliko bi, u tom kontekstu, Šumadiju danas trebalo pošumljavati, profesor Medarević odgovara:

- U Šumadiji je pod šumama 54.400 hektara, ali bi šumovitost trebalo da se poveća za oko sedam odsto. Kada je reč o gradu Beogradu, šume su na 50.800 hektara, a optimalno bi bilo da je za oko 10 odsto veća. Planom je bilo predviđeno da se do ove godine u Šumadiji pošumi oko 300 hektara, ali to, zbog nedostatka novca, nažalost, nije ostvareno.