NA današnji dan pre tačno 62 godine nad Beogradom su se nadvili tamni oblaci. Zaduvao je vetar, spremala se oluja. Kapetan Ferdinand Nobilo sa komandnog mosta broda „Niš“, usidrenog nedaleko do Savskog mosta, zabrinuto je gledao u nebo. Vreme: 13 časova. Odlučio je da isplovi i oko 150 ukrcanih putnika pre nevremena preveze u Zemun. Nije ni slutio da će to biti poslednja plovidba njegovog broda. Svega desetak minuta kasnije završena je na rečnom dnu, gde je „Niš“ sa sobom povukao više od 100 putnika.

Tragedija broda „Niš„ tog septembarskog dana 1952. godine ušla je anale kao najteža brodska nesreća na jugoslovenskim rekama. Ukleta lađa zbog toga je nazvana srpskim „Titanikom“, a ušće Save u Dunav beogradskom Plavom grobnicom. Tačan broj žrtava nikada nije utvrđen, a procene o broju nastradalih kreću se od 90, koliko je zvanično saopšteno, do 126 putnika, koliko je tek kasnije prebrojano.

Katastrofi putničkog broda kumovao je neverovatan splet okolnosti. Nevreme toga dana meteorolozi su zapamtili kao najžešće od kako mere jačinu vetra i količinu kiše. Oluja je bila jača od 100 kilometara na čas, a grad koji se sručio malo manji od jajeta. Neposredno pre toga parna mašina u brodu zamenjena je neuporedivo lakšim dizel-motorom, iako su mornari tvrdili da da će lađa biti nestabilna. Na palubi, umesto 60 putnika, za koliko je bio registrovan, bilo je dvostruko više ljudi. Kada je počeo pljusak, većina njih je pohrlila u salone i pod nadstrešnicu od cerade.

Izdao je kapetan Nobilo naređenje da se brod usmeri pramcem ka vetru i zauzme kurs ka obali. Uzalud je krmanoš Jovan Gvozdić okretao svoje kormilo, a strojar Dušan Jovanović dodavao gas. Lađa prvi put nije htela da ih posluša.

Nedaleko od Ratnog ostrva, kod ušća rukavca Dunava u Savu, snažan talas nagnuo je brod, a novi udar vetra ga prevrnuo. Posle svega tri minuta „Niš“, je potonuo. Kazaljke brodskog časovnika stale su na 13 časova i 12 minuta.

- U vodi je bilo mnogo ljudi, davljenici su se panično hvatali za daske i razbacane stvari. Reka je vrila od udara kiše i ropca nemoćnih ljudi. Bilo ih je na desetine - svedočio je kasnije Mihailo Grkinić, tada student, a danas penzionisani profesor Zemunske gimnazije.

Beogradska štampa neki dan kasnije prenela je i svedočenje savskog ribolovca Svetislava Marjanovića, koji je sa obale gledao dramu nesrećnog broda:

- Dunav je bio u magli. Jedva sam video konturu broda kroz kišu i grad. Sirena broda isprekidano je počela da daje signal za pomoć. Ubrzo je umukla, brod je počeo da tone. Sa reke se začuo očajnički krik ljudi. Na vodi su se crnele samo ljudske glave, bilo ih je šezdesetak...

Sa 14 metara rečne dubine lađa je već sutradan izvučena

Ljudima u vodi su pritekli u pomoć lađari i ribari u desetak čamaca, ali mnogi su se utopili pre nego što su čamci, ometani olujnim vetrom, kišom i gradom, stigli do njih. Spas je pronašlo svega tridesetak putnika.

Sa 14 metara rečne dubine lađa je već sutradan izvučena. Fotografije koje nam je ustupila Foto-dokumentacija „Borbe“ svedoče o poduhvatu vađenja nesrećne lađe. Na mesto nesreće doplovila je dizalica „Soča“, a teški ronioci su lađu opasali sajlama i primakli je obali.

Beograđani su danima čitali imena žrtava

MOST JE BIO ZATVOREN

LINIJA broda „Niš„ povezivala je savsku obalu Beograda i Zemun. Početkom septembra 1952. godine obnavljan je Savski most, pa se u Zemun najčešće išlo autobusima do mosta, a potom peške na drugu obalu. Na dan nesreće most je bio zatvoren i za pešake, pa je putnicima preostao jedino brodski prevoz. Rečni saobraćaj tada su obavljali brodovi „Zagreb“ i „Niš„, kapaciteta do 60 putnika, koji su tih dana prevozili znatno veći broj putnika.

Ljudi koji su izvlačili utopljenike iz reke

REMONTOVAN

POTONULI brod „Niš„ ubrzo je remontovan i nastavio je da plovi. Prema starom mornarskom običaju, ponovo je „kršten“. Pod imenom „Senta“ dugo je plovio na liniji Smederevo - Kovin. Sa ovog sveta definitivno je otišao početkom sedamdesetih godina kada je isečen u „Brodoremontu“ u Pančevu.