OD prvih dana naše zajednice Veljko je meni prepustio veliku radost oko prikupljanja i nameštanja našeg doma. Večita mi je bila želja da sve u njemu što lepše uskladim i da stvorim topao ambijent za Veljkovo maštanje i stvaranje. Sada je tu taj naš dom gotov i mogu ga ostaviti njegovom toliko voljenom narodu. Zato sam rešila sa velikim zadovoljstvom da ga poklonim Muzeju grada Beograda, koji ga može štititi i koristiti po svom nahođenju. Stvari nisu jedina i glavna vrednost, već ambijent gde je on ostao duhom sa svima nama. Želim samo da u kući raspored bude trajno onakav kakav smo, za sobom, ostavili - ne menjajući ničemu mesto, jer je svaki predmet ovako namešten poprimio našu fizionomiju.

Testamentarna želja Mare Petrović, supruge književnika Veljka Petrovića, nije ostvarena. Prizor koji zatičemo dok ulazimo u dvorište nekada prelepe vile u Drajzerovoj ulici na Senjaku ovo pokazuje. Polomljene drvene roletne lelujaju. Staklo na ulaznim vratima zalepljeno - novinom. U potpunoj zapuštenosti ovog legata, na svetiljci na samom ulazu svila je gnezdo lastavica.

- Propadaju carstva, fabrike koje su hranile hiljade ljudi... Zašto ne bi propao Legat Veljka Petrovića - dočekuje nas čuvar.

Ulazimo u kuću. Avgust je. Napolju prži vrelina. Unutra - smrad se lepi za nozdrve. Kao da je neko baš tog trenutka zapalio točkove, gume ili ko zna šta drugo. Tera nas da pobegnemo glavom bez obzira. Zidovi, kroz koje prolazi odžak, možda su pre četrdeset godina bili beli. Više nisu. Pocrneli su od dugogodišnjeg natapanja garežom. Iz njih izbija težak i neprijatan miris. Kao da ostaje na koži.

- Imamo problema sa bespravno useljenim stanarom u prizemlju - kaže Ksenija Samardžija, kustos Kuće legata, institucije pod čijim je okriljem od pre šest godina i Legat Veljka Petrovića. - Policija mu je zabranila da se greje na ugalj. On i dalje loži. Zbog toga smo angažovali čuvara. Da se kuća ne bi zapalila. Trudimo se da održavamo legat najbolje što možemo. Redovno ga čistimo, ali za ozbiljnu popravku novca nemamo.

Nedaće doma prvog posleratnog direktora Narodnog muzeja i nepoštovanje volje darodavca počeli su još pre četiri decenije. Ideja Muzeja grada Beograda, kao i drugih sličnih institucija, bila je da u legate usele svoje zaposlene kako bi ih čuvali i održavali. Stanari vile Veljka Petrovića, smenile su se ovde četiri porodice, toliko su je sačuvali da se sve što dotaknemo bukvalno raspada. Naravno, ako nije ranije polomljeno. Marina želja da sve bude na svom mestu, kako su oni ostavili, u sadašnjim uslovima deluje tragikomično. Manja bi šteta bila da u kuću niko nije ušao od njihove smrti. Zub vremena je slabiji od furije koja je u protekle četiri decenije protutnjala kroz kuću u Drajzerovoj.

- Veljko i Mara su kuću opremali kao mali muzej, koji nikad nije zaživeo - uzdiše Samardžija. - Politikom useljavanja kustosa autentičnost tog ambijenta više ne postoji. Na osnovu fotografija pokušavamo da ga rekonstruišemo. Teško da ćemo u tome uspeti. Mnogo toga je zauvek izgubljeno.

Petrovići su ostavili bogatu biblioteku od nekoliko hiljada knjiga.

- Nedavno smo odneli 500 knjiga u Narodnu biblioteku Srbije na sterilizaciju. Knjige su bile na otvorenim policama, pa su ih dim i prašina veoma oštetili. Zbog bezbednosti zaposlenih i samih predmeta taj postupak je morao da se sprovede. Porodica Petrović je ostavila i vrednu zbirku umetničkih dela. Sve slike i crteži su konzervirani i restaurirani i sada su u našem depou. Među njima su dela Marka Čelebonovića, Petra Dobrovića, Save Šumanovića, Riste Stijovića, Zore Petrović...

Propadaju slike, nameštaj... a vlaga i memla uništavaju prostorije

Istorija jednog vremena sačuvana je u ovom legatu. Ne postoji osoba iz sveta umetnosti i kulture sa kojom Petrović nije bio u kontaktu. Svojevremeno raskošan dom sa razvijenim društvenim životom, i dalje je prepun predmeta koje su Petrovićima poklanjali prijatelji. O njima se brižljivo starala Mara, ali nje više nema... Kao što nema ni divnih abažura na mnogim lampama, koje su poznati umetnici, poput Ljubice Cuce Sokić, svojom rukom oslikali za Veljka.

A on je, govore ljudi koji su ga poznavali, bio pravi gospodin. Visok, dostojanstven, plemenitih crta lica. Postoji priča da se na plaži nije skidao da ne bi narušio gospodstveno držanje. U kući je goste primao u svečanoj kućnoj haljini sa maramom. Kuća legata čuva zapis da kada je prvi put čamcem doplovio u Beograd, carinik nije verovao da je Srbin. Iznenadio ga je njegov gospodstven izgled i nije mu poverovao sve dok mu Veljko nije otkrio koja je njegova krsna slava.

Petrović je, pre svega, bio znameniti pesnik i pripovedač, esejist, znalac likovnih umetnosti. Dece nije imao, a njegova čeda bila su njegova književna dela. Ljudi koji su se družili sa Petrovićima kažu da su oni godinama maštali o tome da njihova kuća postane svojevrstan dom za pisce koji dolaze u Beograd. Poslednjih godina bilo je pokušaja da se makar ta ideja ostvari, ali sve je stalo zbog svima poznatog - nemanja novca...


PACOV U JAKŠIĆEVIM SLIKAMA

VELjKO Petrović je bio prvi posleratni direktor Narodnog muzeja. Došao je na mesto Milana Kašanina. Malo je poznato da je on najzaslužniji što se Muzej danas nalazi na Trgu Republike. Pre toga je bio u zgradi u kojoj je danas Etnografski muzej.

Inicijalna kapisla koja je podstakla Petrovića da se lavovski izbori za novi prostor bio je incident koji se dogodio sa delima Đure Jakšića. Petrović je krenuo da pregleda kutiju sa slikama i iz nje je iskočio ogroman pacov. Istog trena Petrović se razleteo i u svom naumu uspeo. Za Muzej su ponuđene dve zgrade. Na Trgu republike, gde se Muzej danas nalazi, i zgrada Narodne banke Srbije u Kralja Petra.

BESPRAVNO USELjEN STANAR

KUĆA u Drajzerovoj ulici navodno ne može da se rekonstruiše sve dok je u njoj bespravno useljeni stanar. Od Muzeja grada Beograda dobio je tu da živi samo godinu dana. Sa porodicom, suprugom, sinom, sada i snajom i unučićima, ostao je mnogo duže, sada ima stanarsko pravo.

Gospodina sa sedom bradom sreli smo u dvorištu. Na naše pitanje šta namerava dalje, kratko je odgovorio da bi se rado iselio, ali ne može sa prodocom da izađe na ulicu.

- U Muzeju sam proveo ceo radni vek i valjda sam zaslužio da imam kakav-takav krov nad glavom. Supruga mi je teško bolesna i ne znam šta ću ako me izbace - kaže.