PITANjE je dana kada će se pojaviti memoari Jovanke Broz. To najverovatnije neće biti u Srbiji. Pre će ih objaviti neki inostrani izdavač. I to će zasigurno uzdrmati ne samo srpsku, već i svetsku javnu scenu. Tek tada će se do tančina razotkriti u kakvom smo vremenu živeli, ko su bili krojači naših sudbina iz senke. A onaj ko tu građu objavi sigurno će biti bogat čovek.

Ovako za „Novosti“ govori reditelj Milan Šarac, dugogodišnji prijatelj Titove udovice. On nema dilemu:

- Jovanka Broz mi je lično kazala da je beležila sve što joj se događalo tokom života sa Titom i posle njega. I sam sam je zaticao kako na staroj pisaćoj mašini predano kuca. Uglavnom je to radila u dnevnoj sobi, za pisaćim stolom. Govorila mi je da po danu dopunjuje ono što tokom večeri nije stigla, jer ju je umor često savladavao, mada je najveći deo zapisa završavala tokom noći. Ponekad je pisala i do same zore.

Šarac, međutim, tvrdi da je najveći deo memoara Jovanka Broz završila dok je bila sa Titom.

- Ti zapisi su odavno na sigurnom. Verujem da će se pojaviti u dogledno vreme. U njima otkriva pet tajni, a to su: ono što nismo znali o Titu, zašto je smenjen Aleksandar Ranković, gde su kosti Draže Mihailovića, ko je za koga radio za vreme okupacije i pikanterije iz života političkih protivnika iz njenog vremena.

Šarac kaže da je pomislio da će Jovanka ispasti smešna kad se objavi gde su kosti Draže Mihailovića. General Đoko Jovanić, koji ga je pre više od dve decenije upoznao sa Jovankom, mu je, međutim, rekao da nije tako.

- Rekao mi je da je Draža kratko vreme bio u grobu. A onda su ljudi koji su tada bili na vlasti videli da postoji veliko interesovanje javnosti da se otkrije gde se to grobno mesto nalazi i uplašili su se da se ne pretvori u „Meku“. Zato su ih iskopali. Jovanić mi je rekao da Dražine kosti nisu u grobu, već da su na nekom skrivenom mestu.

Jovankini memoari su odavno sklonjeni. Šarac tvrdi da ih je ostavila poverljivom prijatelju da ih u pravo vreme objavi.

JOVANKINI PRIJATELjI Za vreme Jovankine bolesti pojavilo se mnogo „njenih prijatelja“ koji su izneli dosta neistina, laži i gluposti, koje ona, poznajući je, nikad nije rekla. Nikad na te teme ne bi govorila, u to sam apsolutno ubeđen - tvrdi Šarac. - Najviše poverenja imala je u svoje ratne drugove iz Šeste ličke. Generalima Đoki Jovaniću i Milanu Basti verovala je posebno. Volela je Miroslava Krležu i njegovu suprugu Belu. Mitropolita Amfilohija je veoma poštovala, a imala je lep odnos sa Đorđem Marjanovićem i slikarom Savom Stojkovom. Šefu svog obezbeđanja Radetu Čečuru beskrajno je verovala.

- Ne znam ko je taj njen prijatelj - kaže. - Jedino znam da sigurno nisu u Srbiji. Tajne službe ne samo iz Srbije, već iz celog sveta ih i dalje traže. Jovanka je godinama bila u žiži visoke politike i verovatno i oni pretpostavljaju da u memoarima otkriva mnoge zakulisne igre koje bi mnoge stvari promenile. Ona je najvažniji mogući svedok domaćih i svetskih političkih procesa koji su se tada odvijali. Dobar deo tih procesa je i danas aktuelan, ma koliko se nama činilo da su to prošla vremena.

Pod pretnjom smrću i njoj i njenim najbližim, Jovanki je bilo zabranjeno da piše dok je bila u izolaciji. Ipak, pred kraj života - pisala je.

- Zahvaljujući Radetu Čečuru, koji je godinama vodio računa o njenoj bezbednosti, ona je pisala. On joj je rekao da će jednoga dana otići, a sa njom i mnoge uspomene. I ona je pisala. Uglavnom su to njene zabeleške o druženju sa stranim političarima, Kenediju, Gadafiju, koga je mnogo volela i koji joj je nudio pomoć, ali ona je nije prihvatila. Pisala je i o tome kako je car Hajle Selasije išao u njeno rodno selo. Bio je atrakcija za seljake, koji su mislili da car mora da bude visok dva metra, a Selasije je bio niži od Tita.

Kada su Jovanku pre nešto više od godinu dana opljačkali, pozvala je Šarca da mu se požali. Da podeli tugu sa prijateljem, tako je rekla.

- Upitao sam je da li da dođem. Rekla mi je da ne dolazim, jer je tamo policija. Pitao sam je da li su joj uzeli memoare. Rekla je da prave memoare nije ni smela da piše, od kada su je odvojili od Tita, jer je bila pod stalnom prismotrom i prećeno je i njoj i njenoj porodici ako „bilo šta što ne bi trebalo izađe u javnost“. Takvi memoari bi je isuviše skupo koštali, pa su joj bliže bile beleške o susretima sa stranim državnicima, o druženjima sa svojim prijateljima, zemljacima - kaže Šarac.

Neposredno pred Jovankinu smrt dogovorili su se da govori za Šarčevu knjigu „O životu i smrti“ i za snimanje dokumentarnog filma o njenom životu, ali to se nije dogodilo.

- Njen iskaz je za mene bio veliki izazov, bez obzira na to što mi je mnoge stvari ranije ispričala. Hteo sam da sama potpiše to što mi je kazala. Ne bi trebalo zaboraviti da je Jovanka neprekidno bila pod prismotrom tajnih službi, jer je znala mnoge tajne koje su i danas bitne za ovu državu. Jednom prilikom rekla mi je da su Jugoslaviju stvorili masoni, da to nije bila želja kralja Aleksandra Karađorđevića, nego naredba masona da se ona stvori. O tome, kao i o mnogo čemu drugom, mogu napisati knjigu. Jovanka je celog života bila kombinacija plemenite dame i buntovne ličke partizanke. I to je suština priče o njoj i njenoj ličnosti - zaključuje Šarac.


ISTINA O BLAJBURGU

Šarac je nedavno snimio dokumentarni film o Blajburgu, koji će premijerno prikazati u sklopu obeležavanja 70 godina pobede nad fašizmom. Glavni junak tog filma je Jovankin ratni drug, general Milan Basta. On otkriva koliko je zaista bilo žrtava u ovoj operaciji.

- Blajburg je nategnuta konstrukcija. Brojne činjenice to dokazuju. Na blajburškom polju bilo je mnogo vojski. Bile su ustaše, crnogorski zelenaši Savića Markovića-Štedimlije, ljotićevci, čerkezi, bilo je četničkih formacija. U dvorcu, na brdu iznad Blajburga, održani su pregovori o predaji. Vodio ih je engleski general Skot. Sa strane Titove vojske glavni pregovarač bio je upravo Milan Basta. General Skot i Basta ponudili su da se hrvatski civili odmah vrate u mesta odakle su otišli, a da se vojna lica predaju i nakon trijaže neki puste, a nekima da sudi vojni sud u skladu sa krivicom. Rok za predaju bio je šest sati. Oni su otišli i zloglasna Crna legija je pokušala proboj. Nastao je haos, borba, pogibije. No, nikako u takvom obimu kakav je kasnije prikazivala ustaška propaganda. I nisu stradali samo Hrvati. Bilo je tu poginulih kvislinga iz cele ondašnje Jugoslavije, ljotićevaca, crnogorskih zelenaša, četnika... Tada je poginuo i Dimitrije Ljotić. Sada ispada da kad hodočaste na Blajburg, da hrvatski fašisti hodočaste i u slavu Ljotića i drugih kvislinga, srpskih, slovenačkih i crnogorskih, a ne samo svojih. Civilne žrtve na Blajburgu bile su minimalne. Nadam se da će moj film biti prikazan u Hrvatskoj.