VOJVODE Živojina Mišića političari i dinastija za koju je ratovao setili bi se samo kad je trebalo vaditi kestenje iz vatre. Posle bi ga gurali u izolaciju. Sličnu sudbinu imala su i trojica njegovih sinova. O dvojici starijih, herojima ratova 1912-1918. posle Drugog svetskog rata nije smelo da se govori jer su ostali verni kralju i otadžbini. Najmlađi sin Vojislav, komunista-idealista, stradao je kad Titovoj propagandi više nije bio potreban za pridobijanje Srba, kaže mr Vojislava Šipka, praunuka vojvode Živojina Mišića.

- Potpukovnik Radovan Mišić umro je u zarobljeništvu. Majora Aleksandra Mišića streljali su Nemci 1941. kao jednog od vođa ravnogorskog ustanka. Deda Vojislav bio je u partizanima, hapsio ga je Gestapo, a završio je na Golom otoku - kazuje Vojislava Šipka.

Ona je čuvar preostale zaostavštine vojvode i njegovih sinova, koje nema mnogo.

- Deo baštine izgoreo je u kući u Struganiku koju su 1941. do temelja spalili Nemci. Odlikovanja i rukopis memoara pradede Živojina moja prabaka Lujza predala je Maršalatu posle oslobođenja. To se desilo pod čudnim okolnostima, kada je išla da moli da joj ne oduzmu stan u kome je živela s ćerkom, snahama i njihovom decom - kaže Vojislava Šipka.

U ĆOŠKU MUZEJA VOJISLAVA Šipka danas brine o mnogobrojnim unucima i čim malo stasaju vodi ih u Vojni muzej. - Nažalost, odlikovanja pradede Živojina još uvek stoje u ćošku muzeja. Moji unuci se čude, kao što smo se ranije čudili ja i moja deca, zašto vojvoda Mišić, koji je toliko dao za Srbiju, do danas nije nikada dobio odaju kakva je ona posvećena Titu - pita se vojvodina paraunuka.

Porodične priče kazuju da je vojvodi, junaku šest ratova, najteže bilo na Krfu, gde su ga 1916. u izolaciji držali regent Aleksandar i Nikola Pašić. Njegova krivica bila je u tome što se 1915. u Peći usprotivio povlačenju vojske i civila preko Albanije. Tražio je da se prihvati odlučna borba s Austrijancima i Bugarima. Posle albanske golgote Francuzi su Mišiću nudili komandu nad grupom armija na Zapadnom frontu, a srpski državni vrh oduzeo mu je sve komandne dužnosti.

- Živojin je još na Krfu i ja predviđam da će tamo i ostati do svršetka rata. Mišić treba da bude kažnjen za njegovu drskost što je tukao Austrijance i tako se proslavio da je ceo svet o tome govorio. E to je doista bio bezobrazluk s njegove strane i to treba kazniti. A još više nanovo je mislio da ih bije i predložio ofanzivu u Peći da spase svoju otadžbinu - ironično je pisala Lujza Mišić.

Tek kad je 1916. počela neprijateljska ofanziva. savezničke linije su se zatresle i kod Mišića je došla delegacija nudeći mu položaj načelnika Glavnog štaba. Vojvoda je tražio samo nepravedno oduzetu komandu nad Prvom armijom. Vođena Mišićevom devizom “U smrt, samo ne stajati” ona je zaustavila ofanzivu i naterala na povlačenje bugarsku vojsku. Bila je to repriza događaja posle Drinske bitke 1914. godine. Tad je Mišić u Mionici lično zaustavio rasulo iznurene srpske vojske i uprkos negodovanju Vrhovne komande, povukao je, odmorio i reorganizovao. Posle nekoliko dana u Kolubarskoj bici, do nogu je porazio Austrougare. Kad je 1918. trebalo probiti Solunski front, opet su zvali Mišića, ali ni posle dobijenog rata vojvoda nije postao miljenik vlasti. Njegov sin Vojislav opisao je mučnu scenu iz 1919. kad je regent Aleksandar vojvodu nazvao neznalicom u vojnim pitanjima.

TRAGEDIJA U VOZU DOK je Vojislav Mišić ratovao s partizanima, bolesnom devetogodišnjem Živojinu bilo je sve gore. Iako je tražio da dečak ode na operaciju u Rusiju, partijski vrh je 1945. naredio da ga pošalje u Zagreb.
- Zagrebački lekari otvorili su lobanju i rekli da spasa nema, da je reč o raku mozga. U vozu prema Srbiji dečak je izdahnuo na rukama majke. Dala je sve što je imala sprovodniku voza da ne izbaci Živojinovo telo napolje - kazuje Vojislava Šipka.

- Šta ja znam a šta ne znam Vi ste mogli da ocenite za vreme rata - odgovorio je Mišić smešeći se.

- Vojvodo, Vi niste zahvalni, Vi ste zaboravili šta sam ja za vas sve učinio - oštro je uzvratio Aleksandar.

- To što Vi mislite da ste meni učinili i to što sam ja dobio od Vas, to ćete Vi dobiti natrag! A moje zasluge meni niko nije dao, već sam ih zaslužio sam. Prema tome, niko mi ih ne može oduzeti - odbrusio je vojvoda.

Zatim je izvadio sat i tabakeru iz džepa i dao ih ađutantu:

- Odnećeš ovo u Kancelariju dvora i odvesti konja pa ćeš kazati: sat, tabakeru i konja, vojvoda Mišić je dobio u ratu, pa pošto ih nije zaslužio, on ih vraća darodavcu! - zabeležio je vojvodin sin mezimac Vojislav.

Roditelji su odlučili da njihov petanestogodišnji sin napusti vojnu karijeru kad se kroz haos revolucije 1917. vratio iz Rusije, gde je bio u kadetskom korpusu. Zahvaljujući očevom ugledu školovao se u Engleskoj i diplomirao agronomiju. Posle rata je kao levičar-idealista u selu Aleksandrovu kod Kumanova kupio imanje na kome je radio rame uz rame sa seljacima koje je prosvećivao. Ubrzo po formiranju zajedničke države vojsku su napustila i njegova braća, karijerni srpski oficiri s mnogo odlikovanja za hrabrost. Potpukovnik Radovan i major Aleksandar sukobili su se sa novim pretpostavljenima, dojučerašnjim oficirima austrougarske vojske.

- Radovan je bio rođeni ratnik. Kao 16-godišnji gimnazijalac pobegao je 1904. od kuće u Makedoniju da se kao četnik bori protiv Turaka. Od 1912. do 1918. on i njegov mlađi brat Aleksandar zajedno su se borili u elitnoj konjičkoj diviziji - priča Vojislava Šipka.

I Aleksandar je pobegao iz gimnazije u - Rusiju, u vojnu akademiju. Vratio se uoči Prvog balkanskog rata. Otac je hteo da ga ostavi kod kuće u Beogradu, ali Aleksandar je krišom otišao u Vranje.

- Od lakše ranjenih zaostalih ili zalutalih vojnika Aleksandar je prikupio četu i stavio se na čelo ove neobične jedinice. Pred samu Kumanovsku bitku on je, tog jutra, prvi ušao u Kumanovo i oslobodio sve taoce iz tamošnjih zatvora - zabeležila je njegova sestra Anđelija Mišić.

Pred Drugi svetski rat Radovan je pozvan da predaje na vojnoj akademiji u Foči. Nije hteo da ostavi svoje golobrade kadete. Interniran je i umro u zarobljeništvu. Aleksandar Mišić je postao jedan od vođa ravnogorskog ustanka.

- Jedne mračne kišne noći posle kapitulacije Jugoslovenske vojske, između 10. i 11. maja 1941, došao je pukovnik Draža Mihailović u Struganik gde je znao da će zateći moga muža, majora Aleksandra Mišića, u kući njegove majke, udove vojvode Živojina Mišića. Prve reči Dražine bile su: “Aleksandre, ti i ja ćemo podići treći srpski ustanak, učinićemo sve da narodu olakšamo ovo robovanje i da se mi stari solunci ne obrukamo. Borićemo se do kraja - zabeležila je Milena Mišić, Aleksandrova udovica.

U kuću Mišića u Struganiku dolazile su kolone oficira i vojnika da se ponovo stave na raspolaganje otadžbini. U istoj kući održan je i sastanak Mihailović - Tito. Komunističkog vođu koga je Draža oslovljavao s “tavarišć” misleći da je Rus doveo je Vojislav Mišić, tada komandir partizanskog odreda.

- Do dolaska engleske misije, kao i pre dolaska Titovog, odnosi između dražinovaca i partizana nisu bili ni neprijateljski ni zategnuti - zabeležila je Milena Mišić.

Nemačka kaznena ekspedicija je 6. decembra 1941. opkolila Struganik i Ravnu goru. Aleksandar Mišić je zarobljen i streljan 17. decembra. Nemci su do temelja spalili kuću.

Vojislav se vratio u Beograd, gde je ostavio suprugu i dvoje dece u stanu s majkom Lujzom i sestrom Anđelijom. Vojvodina udovica je prodavala sve što je imala da bi negovala bolesnog unuka Živojina.

- Gestapo je 1943. uhapsio deda Voju, odveo ga u logor na Banjici i stavio na spisak za streljanje. Spasla ga je neustrašiva baka Lujza. Kad su došli Rusi i partizani, deda Voja je otišao s njima na Sremski front. Istovremeno mu je sva imovina nacionalizovana i konfiskovana - kaže Vojislava Šipka.

Vojislav Mišić je kasnije bio svedok na procesu protiv generala Draže Mihailovića, ali ubrzo je i sam uhapšen. Njegovi sapatnici sa Golog otoka pričali su da je bio podvrgnut najtežim torturama jer je bio sin vojvode Mišića.


NEZAHVALNA OTADžBINA

SEĆANjA vojvode Mišića objavljena su tek 1969. kad mu je podignut i prvi spomenik. Skromnu bistu u Struganiku nije finansirala država već stari ratnici. Vojvodina praunuka recitovala je tad pesmu koju je Vojislav Ilić mlađi ispevao u čast vojvode:

Ovde, gde u neznan sve zasluge odu

a najlepše delo nepriznato bude,

Otadžbini ti si pružio slobodu

A ona ti pruža - pregršt svoje grude!


POBEDE I PENZIONISANjA

PUKOVNIKA Živojina Mišića, briljantnog vojnika, ovenčanog srpskim i ruskim ordenjem posle ratova s Turcima 1876-1878. prvi put su nasilno penzionisali 1904. zaverenici koji su doveli na vlast Karađorđeviće, jer su smatrali da je on naklonjen Obrenovićima. U vrema aneksione krize 1908. vojvoda Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande, zahtevao je da se Mišić vrati u vojsku, da bi zajedno napravili plan odbrane od Austrougarske. On se u Vrhovnu komandu vratio u civilu, jer je prodao uniformu, misleći da mu je karijera završena. Početkom Prvog balkanskog rata Živojin Mišić se nalazio na položaju pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande i bio je desna ruka generala Radomira Putnika. Uprkos blistavim uspesima, politička klika ga 1913. ponovo penzioniše.

- Mučki, bez obaveštenja javnosti, kao plod partijske ćudljivosti, i kao žrtva ministarskog saveta, odsečen je od vojničkog stabla i bezočno stavljen u penziju đeneral Živojin Mišić - pisao je časopis “Pijemont” od 20. septembra 1913.

Pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, Mišić je reaktiviran i ponovo postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Srbija se branila po njegovim planovima iz 1908. godine.

Zabranjeno prenošenje i kopiranje delova ili celog teksta bez odobrenja redakcije Večernjih novosti