KAO u „Đekni“. Ne zna se - kad će komisija na teren.

Tragom vesti, dostupne na sajtu opštine, uputili smo se u Obrenovac. Naselje Dudovi, Mesna zajednica Rvati, kod pošte.

Vest koju sledimo je da na ovoj adresi zaseda komisija za prijavu štete. Zaseli smo za sto, desno od ulaza. Preko puta dve devojke, između papiri, papiri... Brojevi, formulari.

- Šta vi prijavljujete? - posle učtivog, a valjda i uobičajenog: dobar dan, izvolite.

- Štetu, šta bismo drugo - odgovorili smo.

- Greška - kazala je jedna od njih. - Mi smo zadužene za socijalne karte. Koliko imate članova domaćinstva? Kolika su vam primanja? Zaposleni, nezaposleni? Imovina? Da li bolujete od kakve bolesti? To vam je to. A preko puta je, inače, komisija za štetu.

Iz reda je neko dobacio da „svi bolujemo, razboleli smo se od nesreće“.

Hvatamo red pred stolom, kuda nas je uputio „skener“ socijalne slike Dudova.

- Koje vozilo? Imate li snimak? Evo formular, popunjavajte - dočekale su nas isprekidane rečenice momka u taze patikama.

- Kuću... Kuću poplavljenu prijavljujemo - ponavljamo.

- A, to nije ovde. To je u opštini. Tamo su komisije za kuće. Ovde za automobile.

- Iza nas gunđa Veran Topalović. Dolazio je više puta da vidi kada će konačno komisija i do njegove uništene, kako se to birokratski kaže, „nepokretne imovine“.

- Otkud ja znam šta se ovde prijavljuje. Niko nas ni o čemu ne obaveštava. Kažu: objavili smo na sajtu. Ni struje nema, ni kompjutera, kako da saznam?

Božidar Mijalković, čovek iz komisije, govori:

- Svi ovde dođu s nadom da neće biti iznevereni. Po nekoliko puta dolaze...

- Ja sam u kasarni, sada mi je tamo dom. A tamo nema nikakvih obaveštenja gde zaseda koja komisija. Ljudi moji, znate li vi gde je čak kasarna. Duša mi se u nos popne dok obiđem sve ove punktove - ogorčen je Milan Čkonjević.

Nervozni ljudi. Jedan priča da je od komšije čuo da se, upravo ovde, popisuje šteta na autmobilima.

- Pa, ajde da ja nešto prijavim, mada mi se čini da je ovo šetanje ludih i zbunjenih. Kod mene je bila komisija. Pokazujem iskrivljena vrata na kući, na svakoj sobi. Kažu mi: osušiće se, pa će da se isprave. Kad, pitam ih. Za mesec-dva - kažu.

Pre naredne adrese, na kojoj ćemo „prijaviti štetu“ od poplava, na poziv meštana naselja Braća Jugović, svraćamo u ovaj deo grada pod vodom. Tačnije pod fekalijama, koje su iz kanala Kupinac poplavile naselje i još ugrožavaju oko 120 domaćinstava.

Jovan Milivojević u čamcu dovozi kolege koje su mu stigle u pomoć da izbaci iz kuće zatrovanu vodurinu.

- Jedanaestoro nas, tri porodice, ostali smo bez ičega. Otac i majka. Brat i njegova deca i unuci. Žena i ja i naša deca... A nigde nikog. Ni da pomogne. Ni da upita. Obijamo sve moguće pragove. Od mesne zajednice, opštinskog, do kriznog štaba. I niko da dođe.

Slobodan Čagnjević, invalid, ne može preko vode. Uputio ženu, rano ujutro, prema kući, i čeka je do popodneva da se vrati.

- Ovo mi je drugi put da gubim sve - kaže Slobodan. - Prvi put, kad smo proterani iz Okučana. I sad ponovo. A kome da se žalim, kad nikog nema.

Opština Obrenovac, red je od jutra. Mi smo pedeset i neki na spisku za prijavu štete pred opštinskom komisijom, gde se, kako su nas uputili iz Mesne zajednice Rvati, prijavljuje šteta na kućama. Prekoputa, od svega umorna žena. Ne skida torbu sa ramena. Ispred sveska, olovka. Puna pepeljara. Osušena kafa u šolji.

Prijavljujemo se kao „poplavljeni“ u naselju Braća Jugovići.

- Dajte ličnu kartu... Dobro... Imate li kakav snimak - pita službenica.

- Snimak? Kakav snimak - pitamo.

- Na CD? USB? Sa mobilnog?

- Nemamo.

Pitamo ovu ženu, da li zna kada će komisija na teren u Braće Jugović?

- Boga pitajte - kaže. Širi ruke, spušta olovku, odbacuje svesku od sebe u kojoj je zabeležila našu prijavu.

Upućuje nas, „za više informacija“ u hotel „Obrenovac“. Da li tamo stoluje taj Bog?

Ponovo nas, ovde, upućuju iz sale u salu. Od stola do stola. Sudaramo se sa ljudima koji traže smeštaj. Sa ljudima koji nemaju nikakvu informaciju, već su kao i mi upućeni da bi ovde neko mogao da im kaže nešto više o prijavi štete. Logično, jer su do pre dva dana ovde bili i opštinski i krizni štab. Ali, niko ih nije obavestio da umesto na ovom mestu, sve informacije mogu da dobiju u - Opštini.

- Gde je Srđan Milosavljević, on je koordinator za prijavu šteta, ima li ikoga ko može da mi odgovori kada će neko doći do naših kuća - gnevan je Jovan Milivojević, upravo stigao iz naselja Braća Jugović. - Šetate nas, danima nas šetate, nigde nikog, upućujete nas na internet. Tražite snimke. Od koga? Od sirotinje koja nema ni za hleb.

I mi tražimo Milosavljevića.

- Kraj je radnog vremena - odgovorio nam je Miloš Todorović, saradnik koordinatora.

Pogledali smo na časovnik. Tek minulo pola tri. Po podne, naravno. Osim Todorovića, nigde nikog.

- Tu su oni... Prikupljaju šta su prikupili sa terena - kazao je Todorović.

A sa „terena“ stiže sve više ojađenih ljudi. Zbunjenih i ogorčenih.