Srbi konačno dobri momci

NASUPROT očekivanjima koja smo mogli da steknemo posle više od godinu dana upozoravanja da će godišnjica Prvog svetskog rata u svetu biti iskorišćena da se Srbiji dodeli uloga glavnog krivca za njegovo izbijanje, ono što smo do sada mogli da vidimo od filmskog i televizijskog programa u Engleskoj, Nemačkoj i Austriji pruža nam sliku koja ponekad izgleda kao da je prepisana upravo iz srpskih udžbenika istorije.

Dva do sada najuspešnija projekta - Bi-Bi-Sijeva serija „37 dana“ i nemačko-austrijski film „Atentat u Sarajevu 1914“ - krivicu, smelije čak i od nekih ovdašnjih istoričara, smeštaju u Berlin i u Beč. A Srbi se, posle mnogo vremena, na filmu umesto kao loši momci prikazuju kao mali narod koji se bez svoje volje i namere našao između čekića i nakovnja velikih sila.

Prelistavajući i analizirajuću nove knjige i radove stranih istoričara o uzrocima Prvog svetskog rata, gotovo sve novine u zemlji mesecima su tragale za primerima istorijskog revizionizma. Malo je onih koji su se okrenuli televiziji i filmu da bi stekli sliku o tome kako javnost Engleske, Nemačke, Austrije, Francuske... sto godina kasnije vidi početak do tada najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva. A ma koliko neka istoriografska knjiga bila bestseler, uticaj koji ima daleko je manji od onog koji će ostvariti makar i prosečno gledana televizijska serija.

Serija „37 dana“ deo je velikog projekta Bi-Bi-Sija koji ima nameru da čitavim nizom filmova, serija, radio drama i dokumentarnih serijala u naredne četiri godine obeleži stogodišnjicu Velikog rata. U tri epizode ova mini-serija bavi se uzrocima rata i diplomatskom krizom tokom 37 dana (od atentata do nemačke objave rata Francuskoj) koja je dovela do svetskog sukoba, iz engleskog i nemačkog ugla. Već na samom početku u razgovorima britanskih ministara dvaput se ističe kolika je ludost bila ideja nadvojvode Franca Ferdinanda da poseti Sarajevo na Vidovdan. Edvard Grej, britanski ministar spoljnih poslova, kaže da je efekat te posete bio kao kada bi britanski kralj otišao u Dablin u vojnoj uniformi na Dan svetog Patrika. O liku Gavrila Principa i ostalih mladobosanaca scenarista i reditelj serije odnose se u najmanju ruku sa razumevanjem, iako im se pripisuje namera da Bosnu priključe Velikoj Srbiji (o jugoslovenstvu mladobosanaca i činjenici da među njima nisu bili samo Srbi, nema pomena).

Nemački car Vilhelm prikazan je kao čovek koji gotovo patološki mrzi Srbe, čak u jednoj sceni to bukvalno i izgovara („Mrzim Srbe. Svi ih mrzimo, naravno. Znam da je to greh, ali njih je nemoguće ne mrzeti.“). Upravo on je prikazan kao glavni krivac koji slabu Austriju i još slabijeg austrijskog cara pritiska da što pre napadnu Srbiju, nadajući se da se Rusija, Francuska i Britanija neće umešati u rat. Da bi to učinio, spremno optužuje srpsku vladu da je umešana u atentat iako za to nema dokaza. I sam Ferdinand opisuje se kao arogantan čovek koji je Srbe smatrao inferiornima.

Kada Austrija uputi ultimatum Srbiji, Edvard Grej i ostali britanski ministri, pa čak i nemački kancelar u jednoj sceni, jasno govore da je reč o ponižavajućem dokumentu koji nijedna suverena država ne bi mogla da prihvati. A kada se srpska vlada složi sa svim zahtevima (u stvarnosti odbila je samo jedan - da austrougarska policija vrši istragu u Srbiji) austrijski ambasador bez ikakvih argumenata u slepom besu govori da njegova država nije zadovoljna i da će svejedno napasti. Jedini lik koji je u seriji prikazan kao veći negativac od kajzera Vilhelma jeste nemački general Moltke, koji sve vreme spletkari da bi sukob sa Srbijom pretvorio u rat sa Rusijom i Francuskom.

Serija ne propušta da prikaže ni predrasude koje o Srbiji vladaju u Velikoj Britaniji tog doba. Tako na jednoj večeri supruga nekog od britanskih diplomata sa prezirom naziva Srbe varvarima i nasilnicima koji uživaju da ubijaju kraljeve i sa još većim prezirom poredi Srbiju sa Irskom.

Dok se serija „37 dana“ bavi pre svega britanskim nastojanjima da se rat izbegne, film Andreasa Prohaske „Atentat u Sarajevu 1914“ u koprodukciji nemačke ZDF, austrijske ORF i Češke televizije, kako mu i ime kaže, direktnije se bavi sarajevskim atentatom i njegovim učesnicima. Dramatične događaje od atentata do napada na Srbiju pratimo kroz lik doktora Lea Pfefera, koji je bio istražni sudija zadužen da otkrije istinu o ubistvu nadvojvode. Tako bar on misli na početku ovog filma, koji se, pored istorijske potke, drži obrazaca detektivskog filma. Pfefer se, međutim, brzo sukobljava sa austrijskim vlastima kojima cilj nije istina već rat.

Film ide toliko daleko da ostavlja mogućnost da je čak general Oskar Poćorek, koji je upravljao Bosnom, želeći rat sa Beogradom, sam odgovoran za atentat. Bilo tako što je namerno smanjio obezbeđenje ili možda čak tako što ga je organizovao.

Srbija, prema Prohaski, nema nikakvu odgovornost ni za atentat, a kamoli za rat. Mladobosanci su prikazani sa blagonaklonošću, kao idealisti koji su branili svoj narod od nametnute vlasti.