Ovde nam je i dom i grob

O BOŽE, ima li te? Zar ni posle svega za nas nema milosti?

Goran Ilić raširio ruke kada se, juče kasno po podne, ponovo provalilo nebo, posle sunca koje ih je taman ogrejalo.

- Nemoj tako, Gorane, kiša nam je stigla da spere muku. Da nam pomogne - odgovorio mu je Milan Jovanović.

Ovo je Zabrežje, obrenovačko naselje. Proteklih dana bilo je mesto u kome je do preksinoć i juče ujutro, vodenoj nemani odolevalo oko tri stotine ljudi. Nadali su se da gori dani od prvog naleta bujice ne mogu doći. Premeštali su se iz kuće u kuću. S krova na krov. S ostrva, na ostrvo... A, onda, kada im je javljeno da su suočeni sa odsudnim trenucima koje je, kako su čuli, izdiktirala prevrtljiva Sava, pristali su na evakuaciju.

Mi smo u ovom delu Obrenovca, u danu posle evakuacije. Ušli smo, delom peške u čizmama, kroz vodu koja je mestimično prelivala obuću... delom traktorom... i, najzad, kamionima koji su upućeni da prikupe stradalu stoku.

Prva slika: stravično pusto naselje u kome još samo voda otvara vrata na kućama. Druga: lutka koju je voda otrgla nekoj devojčici... iza je krevet, a malo dalje grede i crep od nečije pokojne kuće. Treća slika: mali beli pas koga je očigledno prevario ljudski glas, pa je istrčao na krov koji uranja u vodu.

Slike... slike užasa koje su za sobom ostavili vodeni udari i pustoš.

- Nije pustoš! Kakva pustoš? A šta sam vam ja ovde - isprsio se pred nas Dragan Inđić, Ulica Ivana Bogdanovića. - Mene jesu evakuisali, ali sam se, čim je svanulo, vratio. Da prikupljam i spasavam ono što je preostalo... Nije ovo alajbegova slama. Ovo je, ljudi, moja kuća. Moj dom, uspomene... A ovo je Lola, moj verni pas... Zar da umre od gladi...

I, potom, nižu se reči. Teče priča o unukama. Najmlađa ima dva meseca. Starija - četiri godine.

- Spasavao ih je helikopter proteklog četvrtka. Ali, ta deca moraju negde da se vrate. Neće valjda da rastu u izbegličkim centrima.
Plače Dragan Inđić. Žao mu, kaže, što će deca poneti strašne ožiljke kroz život.
- Ne... Ne slikajte me. Ne želim da iko vidi moje suze. Ima i težih od mojih. Zamislite kako je onima koji su izgubili svoje najdraže.

Ulica Ace Simovića, gotovo do ugla sa Savskom ulicom. Kakve li ironije? Ova ulica je paralelna sa rekom. Preko je Sava zbog koje je naselje iseljeno. Dragivoje Stefanović prima poziv iz Austrije. Zove sin njegovog komšije Bate Rusa. Ne zna gde mu je otac.

- Ne znam šta da odgovorim. Bata je bio, tu, preksinoć. Verujem da je pristao na evakuaciju. I da nije, ne znam... gde da ga tražim. Hoćete li keks? Može li voda? Kafu nemam gde da skuvam...

Desetak meštana, priča nam ovaj čovek, nije pristalo da se izvuče.


- A, vidite da je tu gde sad stojimo, jutros bilo suvo. A, vidi sad kolika je voda. Odakle probija, boga pitaj. Otud, ispod betonskih prelaza... Ljudi kopali šljunak. I voda našla put.

Kod broja 208, u Simovićevoj, Slobodan Matić biciklom pokušava da savlada vodenu prepreku preko ulice. Ma, ni makac.

- Hteo sam da vidim bratovljevu kuću, da vidim da li je pas preživeo - kaže i pita - možete li vi pomoći.

Ćutimo... Kako da ti pomognemo, čoveče?! Kako, kad preko ove vode samo još čamac može.


Andrija Novaković, iz Radničke 6, rizikuje. Probija se, nekako, preko vodurine. Diže ruku i zamiče iza ugla.

- Meni ne prilazite. Ovde želim da živim, ili, da umrem. Ovde su nam i domovi i grobovi - gotovo viče starina sa terase kuće do koje je prodrla voda. Mlati rukama. - Može da dođe ko god želi. Može da mi nudi sva blaga, i dvore, ja odavde ne idem... Kažite: to poručuje Miodrag Blažić, Zabrežje, Obrenovac.

Daske preko vode su mu staze. Ljuljaju se daske.

- Krijem se i ja da me niko ne vidi. Ni spasioci, ni novinari. Neću da me mole, ni da me kume da pođem iz svoje kuće. Neću, pa makar sad ovde crk’o.

Preko puta, stoka na izdisaju. On kaže:

- Nemate pojma. Stoka se odmara - ljuti se starina.

Neće da prizna ni samom sebi da je ovo propast. Prava propast.

- Neću... i šta ćete mi - kaže.

U povratku... voda, tamo gde je bila do polovine čizama, već je prelivala preko njih. Pljusak je bio sve jači.


BEOGRAD NIJE IZGUBIO DUŠU
GORAN Ilić, priča nam da su mu dve ćerke evakuisane u Beograd dok je on spasavao druge, u Zabrežju. Otuda, iz Beograda, supruga mu je javila: „Gorane, mi smo primljeni kao kod rodbine“.

- Drago mi je da Beograd nije izgubio dušu - kaže nam Goran Ilić.


LjUTI NA SVE ŽIVO
U ZABREŽJU, gde su mahom nastanjeni vredni poljoprivrednici, ljuti su na sve živo. Govore da ih Sava nije ugrozila. Objašnjavaju da se slila u „potkovici“ od oko 500 hektara zemljišta PKB. I tu je stala. Iz vazduha, misle, da je ta slika uzbunila izviđače koji su alarmirali na evakuaciju. Ništa drugo od ovog objašnjenja ne prihvataju.


MILANOVO DRUGO KUĆENjE
U POVRATKU, pod pljuskom, reportere „Novosti“ u svoj dom je primio Milan Jovanović, domaćin ovdašnji. Priča nam ovako:
- Iz Srebrenice sam izbegao u proteklom ratu. Ovde se skućio, a sad se ponovo kućim.