SVEČANA uniforma kralja Aleksandra Obrenovića i venčanica kraljice Drage bili su u ponudi na aukciji 1904. u Londonu samo nekoliko meseci posle atentata. Kupci su se nadmetali za dijademu srpske kraljice sa brilijantima i grivnu ukrašenu brilijantima i safirima, poklon ruskog cara. Licitiralo se i za turski orden Medžedije i persijski orden Sunca, bogato ukrašenih brilijantima. U Beču je istovremeno održana aukcija opljačkane imovine Obrenovića, na kojoj je najveća atrakcija bila jahta „Draga“, svadbeni dar beogradske opštine.

Čerupanje imovine Obrenovića počelo je odmah posle atentata, a prva ne meti je bila dvorska arhiva, koja je bila puna nezgodnih svedočanstava.

Prodaja te imovine na licitacijama u Evropi odvijala se neometano iako je Srbija bila pod sankcijama. Posle atentata 19. maja 1903. proglašena je „zemljom zaverenika i kraljeubica“ s kojom su evropske zemlje, na insistiranje Velike Britanije, prekinule diplomatske odnose. Ali ne i misteriozne puteve kojima su u „moralne“ države, zgrožene atentatom, stizale pokradene dragocenosti iz dvora Obrenovića. To je još jedna nerazrešena tajna veza velikih sila s Majskim prevratom, kad su na istorijsku scenu stupili Apis i „zaveritelji“, kasnije povezivani i sa Sarajevskim atentatom.

- Nikada nećemo pouzdano moći da razrešimo pitanje ko je sve stajao iza atentata na poslednje Obrenoviće. Velike sile su verovatno imale podatke o zaveri koja je pripremana duže od dve godine, u njoj je uzelo učešće više od 100 ljudi, pa su se čak i u javnosti pojavile vesti o njoj. Plahoviti, talentovani a u ličnom životu veoma nesrećni Obrenović nije imao saveznika u vremenu kad je počela velika evropska trka u naoružavanju - kaže istoričar dr Čedomir Antić.

NEDOSTOJNA ZAVERENICI su kralja Aleksandra smatrali marionetom kraljice Drage, koji je zbog tvrdoglavog insistiranja na braku s njom prokockao ugled Obrenovića. To što je rođendan „udove inženjera Mašina“ proglasio državnim praznikom i njenim imenom nazivao škole i bolnice nije izazavalo takav potmuli bes kao kad je Osmi pešadijski i Četvrti gardijski konjički puk nazvao Pukovima kraljice Drage. Iako je ambiciozna vladarka kreirala odoru nalik na onu koju su nosile srednjovekovne plemkinje i u njoj se slikala za razglednice za srpsku javnost ona je bila i ostala „nedostojna žena“ za mladog srpskog monarha.

Zaverenici su u maju 1903. žurili da okončaju poduhvat koji su nazivali revolucijom.

- Sve je trebalo spremiti tako da ubistvo Aleksandra i Drage bude ne samo izvršeno već da možemo odmah preuzeti vlast i osigurati u zemlji red i poredak, kako ne bi revolucija zahvatila veće razmere i time dala povod Evropi a naročito susednoj Austrougarskoj da se umeša u naše unutrašnje stvari. Ona je pripremila granične trupe, dva korpusa, da upadnu u Srbiju u cilju uvođenja reda i umirenja - zabeležio je jedan od vodećih oficira zaverenika Antonije Antić, sinovac Đorđa Genčića, uticajnog političara i ministra u „revolucionarnoj vladi“ formiranoj posle prevrata.

Memoari zaverenika otkrivaju da je Genčić otvoreno pitao i ruskog i austrijskog poslanika šta bi njihove države radile ako Aleksandar Obrenović nekim slučajem strada. Među istoričarima je duže od veka aktuelna tema ruske uloga u Majskom prevratu.

- Mnogi poznati istoričari su podsećali na ruskog poslanika u Beogradu koji je sa svoje terase gledao događaje u dvoru „kao s balkona u pozorištu“. Nešto pre atentata ruski car je posetio vojnu akademiju u kojoj je pitomac bio i princ prestolonaslednik Đorđe Karađorđević. Car je samo njega pozvao na razgovor. To je svedočanstvo o stavu ruske carevine prema još vladajućem kralju Aleksandru Obrenoviću - kaže dr Antić.

Atentat je izazavao zgražanje evropske monarhističke javnosti, samo je u francuskoj štampi nazivan revolucijom.

- Jedino je u sedištu Francuske Republike ubistvo monarha loše reputacije primljeno sa više razumevanja. Osuda je bila opšteevropska, ali je u jednoj od velikih sila dobila razmere osude celog naroda i države. Bila je to Britanija, početkom 20. veka, najmoćnije i najveće svetsko carstvo - kaže istoričar dr Slobodan Marković.

Tri godine pre atentata uticajni britanski novinar Vilijam Stid objavio je „definiciju“ Srbije koja je od 1903. postala opšte mesto u antisrpskoj propagandi.

- Srbija kipti od zavera. To je njeno uobičajno stanje. Mala kraljevina koja leži između Austrije i Rusije, sa rivalskim dinastijama i nezadovoljenim častoljubljima, jedno je od politički najgrozničavijih središta u Evropi. U Srbiji se ubistvo već dugo smatra kao jedno od prirodnih i gotovo neophodnih političkih metoda - otrovno je pisao Stid.

Ovaj stav je od 1903. u bezbroj varijacija ponavljan u zapadnoj štampi, iako su dopisnici iz Beograda, odmah posle atentata izveštavali da u Srbiji na vlasti nije vojna hunta, već vlada u kojoj su političari.

- Srpski narod je bio svestan da je stvorio i državu i krunisane glave, a ne obrnuto. Zato je osećao da ima pravo da arbitrira i da promeni dinastiju, ako ona ne ispunjava misiju da brine o napretku države i nacije. Srbija je pokazalo da prevrat ne znači kraj države, već naprotiv njen napredak što je bila nezgodna poruka za druge monarhije. Iako se u Majskom prevratu na sceni pojavljuju ličnosti koje se povezuju s Velikim ratom, on do danas nije dovoljno istražen - kaže istoričar dr Miroslav Svirčević.

ŠAMARALI MINISTRE MNOGI zaverenici koji su izveli Majski prevrat ostali su u politici, ne poštujući sopstvenu zakletvu da neće tražiti nikakvu materijalnu ili drugu nagradu za učešće u „revoluciji“.
- Oko stotinak zaverenika koji su ostali u politici, okupilo se 50 puta više ljudi nego što je uključeno u zaveru. Ukupno oko 5.000 ljudi se vrtelo oko tog zavereničkog kruga i postalo kamen spoticanja demokratije. Ne može se reći da zaverenici nisu bili patriote ili da nisu imali dobre namere, ali među njima je bilo nekoliko oficira kojima je tadašnja militaristička Nemačaka bila idol. Dobar primer nekontrolisanog oficira je Vojin Tankosić, čovek koji je šamarao ministre i revolverom pretio predsedniku vlade - kaže dr Antić.

On smatra da je Britaniju naročito brinulo što su prevrat organizovali oficiri, koji bi mogli da povedu rat za oslobođenje srpskih zemalja pod turskom okupacijom.

- Srbija je u zapadnoj politici smatrana „predstražom Rusije na Balkanu“ koja će „dovesti kozake na topla mora“. Zato se naročito Velika Britanija od polovine 19. veka oštro suprotstavlja srpskim naporima da stvore i prošire državu, smatrajući da će ona srušiti Osmansku imperiju koja štiti britanske interese u Sredozemlju - kaže dr Svirčević.

Pokazalo se da su bili u pravu, jer su upravo „zaveritelji“ bili najbolji oficiri balkanskih ratova. Ipak, istoričari naglašavaju da je netačan stereotip da su Srbijom posle 1903. vladali oficiri zaverenici.

- Posle prevrata nastao je period parlamentarne vladavine koji je po trajnosti i kvalitetu bez premca. U kontekstu tog vremena Srbija je bila uzorna parlamentarna država. Iako je uticaj zaverenika u javnosti bio veliki, on nije bio presudan, a Srbiju su vodile njene vlade - kaže dr Antić.

ZAVERENIČKA REPUBLIKA

DEO zaverenika, levičarski političari i visokoškolska omladina želeli su posle atentata da promene državno uređenje.

- Pred dvorom muzika svira „Hej trubaču“. Otud od „Londona“ gura jedna gomila đaka i visoko vitla šeširima: „Živela sloboda! Živela Srbija! Živela Republika“ - zabeležio je Dragiša Vasić atmosferu u Beogradu jutro posle atentata.

Političke vođe zavere nisu dozvolile ukidanje monarhizma.

- Među mlađim oficirima bio je znatan broj republikanaca, ali su nas stariji, a naročito Genčić, od toga odvratili ukazujući nam na teškoće od Evrope, a naročito od Rusije i Austrije koje ne bi dozvolile da se na Balkanu zasnuje republikansko revolucionarno gnezdo - zapisao je Antonije Antić.


“CRNA RUKA“ NIJE PUCALA

ISTORIČARI smatraju političkom manipulacijom poistovećivanje zaverenika iz 1903. s mnogo kasnije osnovanom organizacijom „Ujedinjenje ili smrt“, popularno nazvane „Crna ruka“.

- Zaverenici iz Majskog prevrata i „Crna ruka“ nisu isto. Čuveni Apis nije bio ni jedini ni glavni zaverenik. Mnogo se spekulisalo s učešćem crnorukaca u Sarajevskom atentatu, ali treba podsetiti da Austrougarska uopšte nije optuživala „Crnu ruku“. Pojedini mladobosanci su se pre opredelili za terorizam nego za „Crnu ruku“. Ubistvo Ferdinanda je bio povod a ne uzrok rata. Atentat u Sarajevu bio bi izvršen ovako ili onako - kaže dr Čedomir Antić.