I TI ćeš to jednoga dana da prikažeš... Ako odeš u Srbiju - kazala je kraljica Marija sinu Tomislavu, dok su ona i mlađi kraljević, Andrej, satima pažljivo premotavali filmove koje je stariji, Tomislav, načinio na njihovom imanju u Kentu.

- Sve - odgovorio je kraljević.

- A, da li ćeš... da li ćeš... ikada otići tamo? - pitala je, a svaka reč, prigušena, zvučala je kao molitva: da se barem jedan od njenih sinova vrati.

Petar? Obistinila se njena strepnja da će mu sudbina za života biti tuđina. Andrej? Pamtio je otadžbinu iz njenih priča. Tomislav?

- U meni je prepoznavala i gajila žudnju susreta sa Srbijom. Podsticala me da, ako me zdravlje i okolnosti sreće posluže, tu priliku nikako ne propustim.

Ovo je malo poznata priča o kraljici Mariji Karađorđević, udovici kralja Aleksandra, majci trojice kraljevića koje je sama podizala. Rumunskoj princezi koja se "s ljubavlju privolela Srbima, kao svojima". I Srbiji, koju je volela kao otadžbinu. Iz koje je prognana. U koju je, uz počasti vraćena, i nedavno rehabilitovana. Ovo je priča o neobičnom životu "obične kraljice srpske", kako su joj tokom izgnanstva pripisivali Englezi, a naši hroničari je upamtili kao "narodnu majku i humanitarku".

Detalje o takvom životu saznajemo upravo iz beležaka i sa filmova koje je načinio njen sin Tomislav. Ali i iz kazivanja mnogih koji su je lično poznavali, poštovali i posećivali u progonstvu.

- Nama nije bilo lako u Engleskoj - zabeležio je Tomislav Karađorđević. - Neću da kažem: nama je bilo mnogo teško. To ni naša majka nikada nije govorila. Kazala bi, ponekad: naša muka ništa nije teža od muke brojnih srpskih porodica. I šta je preostalo? Ili da se predamo sudbini, ili da vidimo od čega ćemo živeti?

Prve posleratne godine još je tinjala nada o povratku. Kasnije će sasvim biti jasno: odluka novih komunističkih vlasti kraljicu Mariju i njenu decu će sprečiti da se vrate u zemlju.

IZUZETNO SKROMNA Danica i Srđan Čolović, istražujući život Marije Karađorđević, ispričali su u knjizi "Kraljica majka" o njenoj izuzetnoj skromnosti. Sa sinovima je, tokom rata, živela u preuređenoj seoskoj kući, oko 100 km udaljenoj od Londona. Nikad se nije kinđurila, od nakita je imala samo burmu i prsten sa jugoslovenskim i rumunskim grbom i tanku narukvicu sa pločicom na kojoj je bilo ugravirano njeno ime.

- Patila je, ali se nije predala patnji - zapisao je Tomislav. - I sam sam se začudio kada mi je preporučila: osnovaćemo jedno poljoprivredno domaćinstvo. Nalik srpskom. Da imamo sve. Da izbegnemo svaku milostinju. Tako smo na našem imanju, kao usred Šumadije, a u Kentu, imali sve. I živinu. I stoku. I poljoprivredne mašine koje smo polako nabavljali. A ona, naša majka, poneseno je volela domaće životinje. Sama ih je ponekad negovala. I ja sam to, sve, kamerom beležio.

U Topoli, početkom devedesetih, kada se posle izgnanstva prvi put sreo sa zavičajem, princ Tomislav je bio srećan što je imao šta da pokaže. A nesrećan, kako je kazao, što i majka, kraljica Marija ovaj trenutak nije doživela.

Pokazivao je, tada, koliko mu ona pomaže u orezivanju voćnjaka, polivanju sadnica, kalemljenju.

- Hrabrila me da proširim imanje novim parcelama voća - podsećao se Tomislav, pred okupljenim narodom. - Novim povrtnjacima. Bila je, naša majka, pre svega dobra domaćica od koje sam učio i naučio kako treba da izgleda jedna domaćinska, srpska kuća.

Ali interesovanje kraljice Marije, kako je ostavio svedočenje njen sin, prevazilazilo je svakidašnji, uobičajeni poziv majke i domaćice. U njegovim "Memoarima", koji će ubrzo posle prinčevog susreta sa zavičajem biti štampani pod pečatom Zadužbine kralja Petra Prvog, a zahvaljujući ponajviše tadašnjem, dugogodišljem upravniku, gospodinu Miladinu Gavriloviću, Tomislav otkriva još mnogo toga po čemu je kraljica Marija bila posebna. Šta ju je, osim ljubavi prema porodici i Srbiji, brizi o sirotinji i nadi da će se vratiti, još zaokupljalo.

REČI VLADIKE NIKOLAJA O kraljici Mariji najlepše reči izrekao je vladika Nikolaj Velimirović: "U njoj je narod našao ono za čim je žudeo - idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, vrednu domaćicu, dostojanstvenu kraljicu."

- Volela je filateliju, tako da je i meni otkrila draž i lepotu prikupljanja retkih primeraka poštanskih marki. Otkrila je da je to porodično nasleđe rumunskog dvora. I moj ujak, kralj Karolj, bio je pasionirani filatelista. Imao je najveću zbirku rumunskih maraka. A mi, mi smo imali čitave albume. Satima smo ih razgledali. To nam je ponekad bio jutarnji ritual. Majka je govorila: ritual kao učenje, jer se tako ulazi u geografiju, istoriju, tradiciju i kulturu mnogih naroda.

Tomislav Karađorđević u "Memoarima" otkriva da je kraljica Marija volela šah, filmove, knjige...

- Ponekad sam pomislio da nema knjige koju nije pročitala - prisećao se tih dana u Topoli. - U šahu je s njom vazda bila neravnopravna borba. Kad god sam je upitao: kako je ovu igru vešto savladala, samo bi se osmehnula. I, ne podižući pogled s table, dodala: Hajde, potez je tvoj!

Đorđe Karađorđević, brat kralja Aleksandra, u autobiografiji "Istina o mom životu" piše da je još po nečemu kraljica Marija bila izuzetna:

- Ova zaista retka žena i majka u meni je izazivala divljenje svojom skromnošću. Sama je kupala svoju dečicu i davala na krpljenje njihove cipelice, dok bi o prazniku majki, Matericama, obuvala mnoge sirotane. Kraljica je zimi, godinama, išla prestoničkim ulicama u istom kaputu, a na prijemima bila je jednostavnije obučena od mnogih svojih zvanica.

Majčinska ljubav i briga za decu odvela je kraljicu Mariju, u decembru 1939, u Englesku. Želela je da sa Tomislavom i Andrejem, koji su se tamo školovali, proslavi Božić. Nameravala je da se vrati odmah posle praznika. U Beogradu je ostao njen treći sin Petar, maloletni kralj Jugoslavije. Strepela je za njegov život.

U dnevniku, koji je pisala, 27. marta 1941. godine je ubeležila:

"Moje srce je sada sa Petrom u Jugoslaviji. Žalim što nisam pored mog sina i naroda Kraljevine."

Petru je uputila i telegram: "Neka Bog izlije blagoslov na tebe, sine moj i kralju, i na našu milu otadžbinu".

A kada je Petar 1944. godine u Crvenom krstu kod Kembridža, gde je bio aktivista, upoznao princezu Aleksandru, kćerku grčkog kralja (živela je i školovala se u Engleskoj), ubrzo ju je verio i rešio da se oženi. Tome se kraljica Marija usprotivila.

Princ Tomislav u "Memoarima" piše:

- U svima nama, a majci posebno, najsnažnije je postojala nada da ćemo se vratiti u Jugoslaviju. Zato je govorila Petru: Sačekaj kraj rata, pa se ženi. Zar ti, sam, da se danas veseliš? Neka tu radost oseti sav naš narod u slobodi.

Nepomirljivo je govorila da je svadba nemoralna dok u zemlji narod gine, dokle ga kolju po logorima i masovno uništavaju u Jasenovcu.

Petra su, seća se njegov brat, nažalost, za ženidbu podržavali Hrvati i Čerčil, lično: "Vi ste kralj i samo vi morate to da odlučite".

I moj se brat oženio, a majka je tugovala. Nije bila na sinovljevom venčanju...

Anka Gođevac je o tom periodu kraljičinog života zapisala:

- Tuga i fizička patnja iscrpele su Mariju. Od nekad mlade, srećom ozarene žene, postala je životom teško kušana osoba. Njene plave oči jedino su ostale od te, raskošne lepote.

U Londonu petnaest godina kasnije, kraljicu je posetila slikarka Leposava Bela Pavlović.

- Mnogi Jugosloveni navrate da porazgovaramo - kazala je kraljica Leposavi.

- Stariji su mudriji i odmereniji, iskustvo ih naučilo. Mladi su zaneti, kažu: Kad se vratimo, osvetićemo se komunistima. Ja im velim: Stanite, ne recite - kad se vratimo, već - ako se vratimo u Jugoslaviju. Onda se nikome nećemo svetiti, svi ćemo zajedno, složno da radimo. Da podignemo našu zemlju.

Nadala se i radovala povratku kraljica do kraja života. A padala je kiša i udarao ledeni vetar 3. jula, 1961. godine, kad su je sahranili u Crkvi Svetog Save u Londonu. A granulo sunce u Topoli, kada je konačno našla mir, uz kralja i sinove. U Srbiji, koju je smatrala otadžbinom.