DA more na kojem je rođen nije, zauvek, svoj šum utkalo u njegove damare i da, u Domu za decu ometenu u razvoju u Veterniku nije, takođe zauvek, spoznao tugu mališana koji nisu imali sreću da odrastaju kao njihovi vršnjaci, njegov svet bi bili ili filmska režija za koju se školovao, ili košarka za koju je, opet, bio izuzetno nadaren. Ovako, Nikola Radin (44) je sebe, definitivno, našao u svetu delfinske terapije dece obolele od cerebralne paralize, Daunovog sindroma, autizma...

- Rođen sam u Kotoru gde je moj otac Ljubomir službovao kao neuropsihijatar, a od svoje pete živeo sam u Novom Sadu, gde je moja majka Mira godinama vodila veternički dom - objašnjava Radin svojevrsnu igru sudbine koja će ga, docnije, dovesti na put kojim danas ide.

Bez obzira na život u ravnici, more, nastavlja, nikad iz njega nije iščililo, a saosećanje sa mališanima sa kojima se družio odlazeći kod majke u dom u Veterniku postalo je trajan deo njegove ličnosti. To dvoje se spojilo u vreme dok je, posle studija filmske režije u Njujorku, živeo u SAD. U Ki Largu, na Floridi se, naime, 2004. prvi put sreo sa delfinskom terapijom mališana obolelih od pomenutih bolesti.

- U meni su oživela sećanja na drugare iz Veternika i shvatio sam da tu mogu da nađem sebe. Docnije sam fizioterapiju usavršio u nekoliko američkih i japanskih, kao i škola u Austriji, u čijoj prestonici Beču danas imam svoju ordinaciju.

Nije, naravno, tajna da su delfini životinje briljantne inteligencije i izuzetne druželjubivosti, a uz sve to još lišene i bilo kakve agresivnosti. A kako, praktično, izgleda terapija najtežih oboljenja čiji su oni deo i kakve rezultate daje?

- Nema, nažalost, čuda u lečenju pomenutih bolesti, ali ima osetnih napredaka, pre svega u motorici kod cerebralne paralize ili komunikativnosti sa okolinom kod autizma. Sama terapija podrazumeva da deca, pre konvencionalnih terapija, sa delfinima, desetak dana zaredom, u vodi provedu po pola časa. To, uz već pomenute direktne napretke, povoljno utiče i na njihovu motivaciju za te druge vidove terapije, a samim tim ih čini i efikasnijim.

Da li svemu tome doprinose ultrazvuci koje delfini emituju ili, pak, nešto drugo, još je nepoznanica. Ono što je, međutim, izvesno, i više nego fascinantno, jeste ponašanje delfina kojih, inače, ima 17 vrsta, prema deci u čijem lečenju učestvuju.

- Oni su i inače bliski s ljudima, ali je način na koji se potpuno razneže u kontaktu sa bolesnim mališanima gotovo nestvaran. Možda je odgovor u njihovoj poznatoj sposobnost da i ljude i predmete bukvalno skeniraju, odnosno da vide i ono što je u njima. Očigledno, vide nam i telo i dušu!

Kako bilo, Radin, sa svojim malim pacijentima najčešće radi u delfinarijumu u turskom letovalištu Antalija, a ponekad „skokne“ i do Ki Larga. Delfinska terapija se, inače, primenjuje i u Izraelu, na Karibima, u Brazilu, Španiji, na Krimu...


FONDACIJA

DA bi pomogao mališanima čiji roditelji ne mogu da finansiraju ovu vrstu terapije, Radin je u Beču formirao Fondaciju „Dolfin pipl“. Zahvaljujući njoj je, recimo, lane u rekordnom roku skupljeno 8.200 evra za odlazak i terapiju u Antaliji Samuela Mihailovića, malog Srbina rođenog u Beču. Pare je darovalo austrijasko udruženje bajkera „Harli Dejdvidson“.

KNjIGA

PORED Njujorka i Beča, Radin je živeo i u Londonu i Sao Paulu, snimio je više dokumentarnih filmova, a sada je zakoračio i u svet literature. Iz štampe je ovih dana izašao njegov prvi roman „Dah delfina“, u izdanju „Most arta“ iz Zemuna.

- Glavni junaci su delfin Klovn i njegova osmogodišnja drugarica Klara, devojčica obolela od cerebralne paralize - otkriva nam deo sadržine. - Želeo sam da predočim kako naš život izgleda iz njihovog, mnogo humanijeg i mnogo, mnogo nežnijeg ugla.