Porodica Vojvodić ima jedanaestoro dece

HRISTINA, Jovana, Stefan, Danilo, Anastasija, Marko, Marija, Marta, Teodora, Jovan i Maksim, deca su Irine (46) i Vasilija (48) Vojvodića iz Beograda. Profesorka italijanskog jezika i književnosti i jerej Vasilije, pravnik, sekretar Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, roditelji su studenata, srednjoškolaca, osnovaca, predškolaca i mališana koji su još u pelenama.

Najstarija Hristina (20) je student druge godine Pravnog fakulteta, dok je najmlađi Maksim (1) najsigurniji u maminom naručju. Tako nas je i dočekao kada su se širom otvorila vrata njihovog stana na Banovom brdu. Osmehnuo se i odmah zaronio u mamin zagrljaj. Sa širokim osmehom dočekao nas je i otac porodice, Hristina se ljubazno javila, nasmešila i zamolila za razumevanje jer uči za važan kolokvijum.

Razigrani i nasmejani za tili čas su nas "opkolili" Teodora (5), Marta (7) i Marija (9). I taman kada smo pomislili da su nemirne, vesele oči i razoružavajući osmesi zaštitni znak ove, za srpske prilike, po svemu, odavno nesvakidašnje porodice, upoznali smo Jovana (3). Trenutno "mrgud" zbog ispunjene dnevne "doze" igranja kompjuterskih igrica, ubrzo je otkrio sav svoj šarm. Čim je ugledao objektiv našeg foto-reportera, oduševljenju nije bilo kraja.

- Svi su različiti, svaki na svoj način, ali da se primetiti da neko od mlađih nalikuje nekom od starijih po osobinama i navikama. Ipak, iako se trudimo da im pojedinačno posvetimo dovoljno pažnje, nije lako da se prema svakom detetu ponašamo onako kako bi ono htelo ili očekivalo. Zato od ranog detinjstva moraju da nauče da se prilagođavaju. Ne mogu po svaku cenu da isteruju nešto svoje i vrlo brzo shvataju da u životu nema pozicije u kojoj si toliko silan da uvek radiš ono što ti je po volji - pričaju naši sagovornici, staloženim, umirljivim tonom.

Nastoje, kažu, da deci priušte ono što u svakodnevnom životu ima većina njihovih vršnjaka, ali je prioritet sve što im je potrebno za školu i sportsko-rekreativne aktivnosti. I, čini se, uspevaju. Irina neverovatnom blagošću i mirnoćom, a Vasilije svojevrsnim, "toplim" autoritetom. Nije slučajno slavni Dostojevski napisao da se "duša leči kada ste među decom".

- Utrenirani smo za svakodnevni život, skromni smo, ali ne oskudevamo. Dovijamo se, nemamo mnogo prohteva. Sve se dešava u hodu, stariji mi pomažu. Šestoro je na neki način već odraslo, sposobni su, hoće i žele da pomognu. Imaju zaduženja, ali kada osete da je potrebno sami priskaču u pomoć. Nije više kao kada su svi bili mali - kaže Irina, i tvrdi da ma koliko izgledalo neverovatno, u stvari, nije teško biti majka jedanaestoro dece.

Nikada, kaže, ne izostaje ni pomoć supruga, a kao jedno od najvećih olakšanja izdvaja to što su uz pomoć crkve uspeli da udvostruče stan, pa sada umesto u 63 žive u 134 kvadrata.

- Kada ih posmatramo kako odrastaju sve smo svesniji zašto su deca božji blagoslov. Bilo je lekara koji su tokom poslednjih pet trudnoća, svaki put govorili da je Irinino zdravlje ugroženo. Ona im je odgovarala da nije i da je njena baka rodila osmoro i živela 100 godina - priseća se Vasilije dok dočekuje Jovanu (18) i Anastasiju (13) iz škole, a Stefana (17) i Danila (15) sa treninga.

Uz pomoć crkve udvostručili stambeni prostor i sada žive na Banovom brdu u Beogradu

Uveče su, najčešće, svi na okupu, beskrajno bogati. Pozdravljamo se i bacamo još jednom pogled na 11 Vojvodića. Različiti, a liče. Majka je njihovom duhu dala toplinu, a otac svetlost, setismo se reči velikog pisca.

DA BUDU ČESTITI I POŠTENI

KADA razmišljam o budućnosti i životnim putevima dece samo želimo da budu čestiti, pošteni i da ne učine nikom ništa nažao, a sve ostalo će biti prema njihovom trudu - kaže mama Irina, dok otac Vasilije dodaje da bi uz sve to njemu bilo važno i da ostanu u crkvi, da budu verujući. Ne, kaže, samo zbog njegove volje i želje, nego zato što veruje da je to suštinski važno za život svakog čoveka.