U JEDNOJ od najsvetlijih bitaka u istoriji Srbije i Crne Gore, čuvenoj Mojkovačkoj bici 1915. godine, hrabrošću se isticala jedina žena učesnik tog krvavog i sudbonosnog događaja, Vasilija Vukotić, ćerka jedinica glasovitog serdara Janka, čiji sin Vukašin u to vreme još nije bio stasao za vojsku.

Njegova „šaka pustinjaka“ bila je živi štit srpskoj vojsci pred naletom austrougarske vojne armade. Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore uz brojne žrtve omogućila je srpskoj braći da se povuku preko ovdašnjih i albanskih gudura sve do Jadrana i evakuišu na Krf.

Tu ljudsku klanicu, strahote, patnje, strah, glad i bolest preživela je hrabra Čevljanika, Vasilija, koja je pre toga završila Devojačku akademiju na Cetinju. Punih 45 dana Crnogorci su branili položaje i odstupnicu srpskoj vojsci po ciči zimi (januar), čije trupe su kasnije uspele da prođu kroz Skadar i tu sačekaju savezničke brodove koji su ih odvezli do Krfa. Ipak, Crna Gora je pred naletom Austrougara prvi put u svojoj istoriji kapitulirala, a njen slom Janko Vukotić je doživeo kao najdublju ličnu tragediju.

- Iako mu je tada bilo tek 49 godina, bio je oronuo kao starac. Pao je u očajanje, kao i mi koji smo u tim časovima bili kod njega, mislili smo da je svršeno, da neće preživeti. Odveli smo ga nekako u selo Grlić, blizu Danilovgrada, kod rođaka da tu izdahne pre nego što ugleda plavičaste austrougarske uniforme - zapisala je po završetku rata Vasilija i predala ceo tekst publicisti Antoniju Đuriću, koji je uneo u knjigu „Žene solunci govore“. Iako ona nije bila na Solunskom frontu, ovaj hroničar je tu smestio, „zbog značaja Mojkovačke bitke za srpsku vojsku“. Janko je uzeo za ordonansa, a ona je vojsci prenosila njegove zapovesti i naredbe.

LOGORAŠ - SUDBINA je htela da bitku preživi Janko Vukotić i bude zarobljen, da bi se posle oslobođenja i ujedinjenja vratio iz logora Boldogason dočekan svim počastima i priznanjima. Umro je 1927. godine i sahranjen je u izdvojenoj parceli na Novom groblju, desno od glavne kapije, u blizini grobnice Nikole Pašića. Pet godina kasnije u istu grobnicu sahranjena je njegova supruga Milica.

Tragajući za ovom heroinom „Novosti“ su uspele da dođu do njenog bratanca, koji nosi dedino ime Janko Vukotić. Zavirio je on u porodične albume i dao nam na uvid brojne izbledele fotografije Vasilije sa ocem Jankom, ili bratom Vukašinom, majkom Milicom... Imala je Vasilija ratno iskustvo jer je prethodno mirisala barut u Balkanskim ratovima, kada se kao petnaestogodišnja devojčica dobrovoljno prijavila u bolničarke. Uz nju je bila i njena majka.

- Ponosan sam što su moji preci zlatnim slovima ispisivali istoriju svog naroda. Međutim, i oni su samo deo mnogih njihovih saboraca, koji s pravom mogu da ponesu taj epitet. Moja tetka Vasilija bila je uz svog oca, moga dedu, serdara Janka na čuvenom ratnom poprištu kod Mojkovca u Prvom svetskom ratu - saopštava Janko, iskazujući veliku zahvalnost što je ostavila verno svedočanstvo o ovoj bici.

Njena poruka da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu, pamti se ceo jedan vek! Ona prenosi i atmosferu uoči same bitke, na Badnjoj večeri u Kolašinu.

- Vojnici i oficiri nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se trenutno nalazio štab. Vatru je upalio moj otac, serdar Janko, pa redom ostali oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade. Dočekivala sam ih sa upaljenom svećom i žitom. Planuše puške i označiše početak velikog slavlja. Božićnje raspoloženje beše sve obuzelo. Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz „Gorskog vijenca“. Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem...

Vasilija piše da se i u zdravicama, uz podignute čaše, čuju reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj zemlje, da će izginuti na braniku otadžbine.

- Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu... Kad se malo stiša raspoloženje, moj otac naredi pokret. Krenuli smo prema Mojkovcu. Noć mračna. Ledena. Mi na oko hiljadu metara nadmorske visine. Na čelu kolone je serdar Janko... U svanuće smo stigli na položaje Donjeg Preprana. Od Gornjeg Preprana, gde je bio neprijatelj, delila nas je reka Tara. Lepo su se mogli videti neprijateljski rovovi... Borba je već u jeku... Zemlja i nebo su u plamenu...

Petar Martinović i serdar Janko stoje i posmatraju položaj zahvaćen ognjem i dimom, navodi Vasilija.

- Pošto učestaše granate, general Martinović reče mome ocu: „Sklonite se, serdare, nije pravo da izgubite život sada kad ste nam najpotrebniji“. Ali, otac ni da se pomakne. Stoji na bregu i napregnuto osmatra i osluškuje tok ratne vreve. Uto stiže moj rođak Đuro Vukotić i reče da je Rovački bataljon, pod komandom kapetana Milinka Vlahovića, pošto je svojim grudima iskidao nekoliko redova žice kojom se Švaba štitio, uspeo da ga potisne sa Uloševine i da ga razbije i goni. Rovčani su, kaže Đuro, jurišali na nož, lomeći sve pred sobom. Još napreduju, razgone neprijatelje i Bog zna gde će se zaustaviti. Kolašinska brigada, pod komandom Miloša Medenice u jurišu satire neprijatelja u gustoj šumi. S boka je neprijatelja udario izviđački odred pod komandom Krsta Popovića. Neprijatelj u neredu odstupa preko Bojne njive u Uloševine, ostavljajući za sobom svoje mrtve i ranjene. Njihovih leševa je toliko, veli Đuro, da se satima ne mogu prebrojati.


BEZ POTOMSTVA

IAKO je bila visoko obrazovana, sjajni poznavalac ruskog i francuskog jezika, Vasilija nije nigde radila. Dva puta se udavala (za dr Nika Martinovića i generala Boža Vrbicu i oba puta ostala udovica. Živela je u Beogradu i umrla 1977. godine. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića, gde počivaju njeni roditelji. Sin serdara Janka, kapetan Vukašin Vukotić, bio je ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića.