SUDBINA Dunđerskih, najpoznatije srpske prečanske porodice, mogla bi da stane u dve i upozoravajuće i proročanske rečenice Miloša Crnjanskog, koji je i sam bio Prečanin: „Niko nije sklon da tako brzo zaboravlja svoje vrednosti kao naš, srpski narod“ i „Vreme sve menja: zvanja, dodeljena mesta, i presude“. Jer, njihova golgota, započeta posle Drugog svetskog rata, slutila je da će Srbi zauvek zaboraviti sve što su Dunđerski učinili za svoj narod, a učinili su mnogo, da bi vreme, ipak, bar načelo i zaborav, i nepravdu koja im je naneta.

- Dobro ste rekli „bar načelo“, jer vraćanje onog što nam je oduzeto posle Drugog svetskog rata ide neshvatljivo sporo. Od 2006. kada su doneti zakoni o evidentiranju zemlje i restituciji, prošlo je osam godina, a naših 1.000 jutara i dalje oru drugi - potvrđuje u Srbobranu, u prelepoj kući koju je njegov pradeda Stevan podigao još 1903. godine, Duško Dunđerski (53).

Tih 1.000 jutara na „zlatnoj gredi“ (tako se, i danas, naziva najplodniji pojas crnice u Evropi koji, od Tise do Dunava, preseca Bačku) jesu, inače, tek polovina onoga što je Stevan Dunđerski posedovao posle Prvog svetskog rata.

- Kada je formirana Kraljevina SHS, a budući kralj Aleksandar Karađorđević najavio prvu agrarnu reformu, Stevan mu je poručio: „Ako našem kralju treba zemlja daću, ali ima da dođe da me pita i da o tome razgovaramo“. I gle čuda, Aleksandar je 27. jula 1919. banuo u Srbobran, odseo baš u ovoj kući, proboravio tu tri dana i, u ovoj sobi, o svemu se dogovorio i sa Stevanom, i sa drugim uglednim ljudima, ne samo iz Srbobrana - priča Duško.

Salon u kojem je Stevan Dunđerski primio kralja

Posle tog dogovora, Stevan je na polzu novog otačestva priložio tačno 1.200 jutara, a na preostalih 1.000 nastavio da razvija uspešnu ekonomiju. Proizvodio je i prodavao velike količine hrane, imao svoju banku, svoj osiguravajući zavod...

- Pradedino bogastvo je i dalje bilo veliko, a filozofija, kao i kod svih Dunđerskih, ostala ista: rad, rad i samo rad! Njegov unuk, a moj otac Milan je, tako, po celo leto radio na našem salašu „Radoš“ dok je njegov najbolji drug, sin blagajnika u našoj banci, išao na more. Eh, što i ja nisam sin blagajnika, a ne veleposednika, pa da i ja mogu na more, vajkao se otac dok je bio dečak.

Venčanje Stevana i Zorke Dunđerski u Srbobranu

Za razliku od 1919. razgovora o zemlji Dunđerskih 1945. nije bilo: od tada do 1953. svih 1.000 jutara brutalno im je oduzeto, naravno uz etiketu kulaka i kapitalista koju su, kao teško breme, nosili decenijama. Salaš „Radoš„ je, tako, pripao PIK-u „Bečej“ i postao „Crvena zastava“.

- Ovo što ovde vidite je dokaz jednog potpunog besmisla: salaš niko ne održava, a nama ga ne vraćaju. Zato ću, ma koliko to zvučalo paradoksalno, od PIK „Bečej“ tražiti da nam ga, dok čekamo, barem da u zakup, da sprečimo potpuno propadanje - kaže Duško, kraj velikih salašarskih zgrada sa kojih su već odneti vrata i prozori, a crep sa krova nestaje bukvalno svakog dana.

Sa njegovom zemljom, koja se od salaša prostire unedogled, drugačije je. Ni nju mu, mada je odavno priložio svu neophodnu dokumentaciju, doduše još ne vraćaju, ali je uredno uzorana i spremna za prolećnu setvu.

Duško Dunđerski na salašu „Radoš„

- Vi danas kod nas imate dve vrste zemlje, tajkunsku i državnu, a ona je, u stvari, tajkunska - veli, na kraju, i ne pokušavajući da sakrije ogorčenje. - Pošto im je to pravo dato po zakonu, lokalne samoprave, uključujući i srbobransku, državnu zemlju su, a nje je dovoljno da se namire zahtevi svih nas koji tražimo povraćaj, 2013. dale u trogodišnji zakup, mahom upravo tajkunima. Jer, ko bi drugi, do oni, po hektaru mogao da plati godišnju arendu od čak 70.000 dinara? Zato ne samo naša porodica ovoliko i čeka da joj se vrati ono što joj pripada!

TRI GRANE VELIKE LOZE

DUŠKOV pradeda Stevan bio je sin Novaka, jednog od tri muška potomka Avrama Dunđerskog s kojim je, još u 18. veku, upravo u Srbobranu, počeo uspon te porodice starinom iz Višnjice kod Gacka. Od drugog Avramovog sina Aleksandra nastala je bečejska grana Dunđerskih, čiji izdanak Bogdan je Matici srpskoj zaveštao prelepi dvorac „Fantast“. Od trećeg, Gedeona ili Gece, naslednika dela imanja u Čelarevu, potekao je Lazar, otac čuvene Lenke Dunđerski i veliki prijatelj i mecena pesnika Laze Kostića. Ta grana je, uz ostalo, podigla čelarevsku pivaru, pa u međuratnoj Evropi prestižnu fabriku hrane „Kulpin“, bila jedan od osnivača „Novosadskog sajma“...

MILOŠEVIĆ

SRBOBRANSKOJ grani porodice Dunđerski je, ipak, nešto vraćeno: sredinom devedesetih dobili su parcelu od 34 jutra koja im je oduzeta 1953. godine.

- Ispada da nam je samo Slobodan Milošević nešto vratio, a bio sam, priznajem, među onima koji su se protiv njega borili i rukama i nogama - veli Duško.