Doboš - prvi srpski javni servis

MNOGO pre žica, antena i zvučnika, Srbi su dobijanjem carskog fermana o autonomnoj kneževini Srbiji iz 1830. izborili i svoj prvi javni, tada dobošarski, servis. Zbog prvog „dnevnika“ koji su dobošari telali pročitali pred beogradskim kapijama umalo nije buknuo rat s Turcima.

Naime, Osmanlije su prodoran zvuk limenih doboša pamtili po zlu, jer su za njim obično stupali srpski frajkori u austro-turskim ratovima, a i Prvi srpski ustanak je najavilo tutnjanje palica o zategnutu kožu i vika telala: „Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi“.

Osmanlije su bile donekle u pravu kad ih je uzbunio zvuk doboša i gromoglasno izvikivanje vesti na srpskom. Bilo je to svojevrsno upozorenje lukavog knjaza Miloša da je došlo novo doba u kome će Beograd od turske pogranične tvrđave prerasti u prestonicu Srbije, po evropskim merilima. Posle čitanja hatišerifa na Čupinoj humci, tamo gde je danas kafana „Poslednja šansa“, Miloš je svakodnevno unosio promene, nezamislive za Osmansko carstvo. Prvo je naredio svečanu „limunaciju“ (što je iskvaren izgovor latinske reči iluminacija - osvetljavanje) odnosno vatromet i bakljadu, posle koje su postavljeni i fenjeri po varoši, prva srpska javna rasveta. Turci su bili šokirani, jer je po njihovim zakonima bilo strogo zabranjeno ne samo osvetljavanje grada već i hodanje s fenjerom.

Čim je pročitan hatišerif, zazvonila su i zvona sa tadašnjeg drvenog zvonika drvene Saborne crkve. Turske tobdžije s tvrđave su okrenule cevi topova ka hramu, ali su ugasili fitilje videvši hiljade Srba, dobrim delom naoružanih, oko crkve u kojoj je knjaz primao miropomazanje.

Dobošari su bili kap koja je prelila čašu, iako su oni u prvom javnom „dnevniku“ samo oglašavali licitaciju imovine jednog pokojnika bez naslednika. Turci su se toliko uplašili i uzbunili da su zgrabili oružje i pojurili nesrećne radnike prvog srpskog medijskog servisa, koje su spasile brze noge. Njihovo stradanje prvog dana na radnom mestu često se ponavljalo u potonjim generacijama srpskih medijskih radnika...

Među Turcima je posle prvog srpskog „dnevnika“ nastala neviđena uzbuna. Žene i decu su sklonili u tvrđavu, a sve što je moglo da drži oružje patroliralo je cele noći po turskoj varoši. Sledećeg jutra su beogradski vezir i njegova svita, izbečeni od nespavanja, pozvali šefa srpske policije u Beogradu, Petra Lazarevića da objasni zašto ih Srbi plaše. Na Lazarevićevo pitanje o kakvim je zastrašujućim postupcima reč, vezir je planuo:

- Kako se neće plašiti i bunuti kad im povoda dajete! Zvona digoste, nikog ne pitaste, fenjere po čaršiji izvešaste, doboš po varoši udarate - ljutio se vezir.

Lazarević ga je podsetio da je hatišerifom dozvoljeno slobodno bogosluženje, pa prema tome i zvona, da je osvetljenje smanjilo kriminal, a da doboš samo oglašava licitacije i zvanične objave srpskog magistrata, kako se zvao sud.

Vezir je ućutao shvatajući da je vreme običaja feudalne osmanske imperije u Srbiji isteklo i doboš je nastavio da lupa. Vesti su se čitale tri puta dnevno na glavnoj Stambol kapiji, Varoš kapiji, Velikoj pijaci - današnjem Studentskom trgu i na raskrsnici na Dorćolu.

Turci su napuštali Beograd koji se munjevito razvijao i gradio na evropski način, pa su se pojavili i savremeni problemi sa saobraćajem. U njihovom rešavanju aktivno su sudelovali dobošari čitajući sledeću publikaciju:

„Budući da se često dešava u nedeljne dane kad seljaci s kolima nagrnu da varošani zaustave prvoga s kolima koji što nosi na prodaju, a zatim cela povorka kola čeka, pa ljudi ne mogu sokakom da prođu. Da to više ne bi bilo i da se sokaci ne bi stesnjavali objavljuje se i zapoveda svakome i svima da se ne bi niko usudio gde kola zaustavljati i sokak zakrčavati“, naredila je Uprava varoši Beograda 3. juna 1838.

Telal je 1841. objavio i ozbiljna upozorenja da „svaki pred kućom i dućanom svojim čistotu da održava jer kom se god đubre i najmanje pred kućom ili dućanom nađe biće arištovan i štrofovan“ odnosno, današnjim rečnikom - uhapšen i izbatinan.

Iste godine pred Božić je strogo upozoreno da „niko bez razlike od žitelja varoši Beograda“ više ne sme „po volji i raspoloženiju svom puške mećati i s tom opasnom zabavom uveseljavati se“.

To je često dovodilo do komičnih situacija, jer bi se vesti prepričavanjem potpuno izobličile, pa su Beograđani otkrili šta znači dezinformisanje. Tako je telal novembra 1839. objavio da se najstrože zabranjuje držanje svinja u varoši i da će one ubuduće biti prodavane isključivo kraj Batal džamije, na mestu gde se danas nalazi Dom narodne skupštine. Prepričavanje vesti dovelo je sutradan ispred magistrata gomilu Beograđana koji su čuli „sigurnu vest“ da će se prodavati građevinski kamen iz Batal džamije.

Zbog toga su bile sve čitanije „Novine Srbske“, prvi dnevni list u Srbiji, koje su na uvodnim stranama objavljivale službene vesti, a u drugom delu ostale novosti. Ipak, dobošari su se održali u Beogradu sve do 1935. na potezu od Dvorske bašte - današnjeg Pionirskog parka, do Beogradske ulice, a u drugim delovima zemlje i duže, sve do posle Drugog svetskog rata.