U LUCI Guvija na Krfu, beogradski student Miladin Pećinar obavezao se da prikupi i popiše sve saborce bataljona 1.300 kaplara.

Nije mu bilo lako“, zabeležio je Stanislav Vinaver, jedan od kaplara iz slavnog bataljona. „Trećina ih je pala na Kolubari, mnogi zauvek ostali u albanskim bespućima, mnogi ispod potopljenih lađa na putu prema ostrvu spasa“.

Na pristaništu prozivka. Miladin čita: kaplar Birčanin... nema odgovora! Živulović... tišina! Preživeli, još golobradi mladići, živi kosturi, okreću se. Osluškuju... Prozivka traje... Maksimović. Nikolić. Đorđević. Vasić... opet tišina! Jezivija od topovske kanonade pod kojom su mnoge sahranili na Kolubari... Selaković. Jezdić. Javorac. Venčanac... Niotkud glasa! Ni zvuka violine Đorđa Venčanca, najboljeg studenta arhitekture beogradskog univerziteta. Nestao je u Albaniji. Nikom nije dao glasa o sebi. Nikom, čak ni svojoj violini. A ličio je na nekog, blaženog, koji ne razume ovaj svet.

I, ja taman da zaustim: ko zna šta bi naš Đorđe, da je preživeo, mogao da sazida, da posluži otadžbini koju je voleo... Kad udariše zvona sa Svetog Spiridona, otud sa drevne crkve“, zapisao je Vinaver. „Tada smo, nekako spontano, krenuli marševskim korakom prema centru Krfa. Udarili u marš, iscrpljeni, ogoleli i oboleli. Prikupili smo snagu, kao onu koju prikupi mrtvac, samo da bi živeo još jedan čas. A Grci govore: kakvi su ovi srpski sinovi, vatru pale dok marširaju“.

Krf, ovih dana...

ČITANKA - SA ovog mesta, na kome dugo dočekujem posete, prati me uverenje da se većina mladih koji ovde dođu, u Srbiju vrate drugačiji i da je njihov patriotizam drugačiji - govori nam Ljubomir Saramandić u Srpskoj kući na Krfu.
- Njima je potrebna lekcija, ona koja će ih nadahnuti. Nije njihova krivica to što je do sada nisu savladali. Odgovornost je na onima koji su tu lekciju „istrgli iz čitanki“.

Ostrvo vaskrsa srpske vojske, pun vek posle Velikog rata i danas priča priču o njenom stradanju i slavnoj epopeji. Ovde nalazimo i druge, do sada neispričane, kao što je ova, Vinaverova. Nalazimo je u Srpskoj kući, muzeju srpske istorije od 1914. do 1918. Na ovom mestu koje pohode potomci ratnika, stranci i srpski zvaničnici, najavljeni i nenajavljeni (mnogi svrate, ali ne žele da se na ovaj način promovišu), ne prestaje lekcija o slobodi.

Neumorni Ljubomir Saramandić, kustos Srpske kuće na Krfu, posvećenik tradiciji predaka, profesor i pedagog, drži čas istorije. Govori o 1.300 kaplara.

- Sudbina pripadnika ovog đačkog bataljona je paradigma odnosa celog jednog naraštaja prema nacionalnim i državnim interesima Srbije sa početka dvadesetog veka - govori kustos, a sluša ga, u tom trenutku, na desetine ljudi. - Mada su, mnogi od tih mladića, puno uložili u svoje školovanje, svi su stali pod zastavu otadžbine kada je ona to tražila. Rame uz rame sinovi seljaka, zanatlija, kao i deca ministara, oficira, profesora, sveštenika... Svi su se odazvali. Ratna sudbina, trećinu je zaustavila na Kolubari. Drugu trećinu odnela je Albanija, potopljene lađe i Solunski front. Preživeli su, potom, barem većina, imali šta da prigovore u slobodnoj otadžbini. A neki bili i veliki protivnici kasnijih režima. Jedino što ih je, do kraja života, neraskidivo vezivalo, bila je odrednica ispred njihovog imena, koju su isticali i kojom su se ponosili - jedan od 1.300 kaplara. Sve ostalo, u njihovim ispunjenim biografijama, ispostavilo se, za njih je bilo manje vredno.

Putujemo, dalje, srpskom istorijom od 1914. do 1918. godine, vođeni rečima kustosa Saramandića. Ali, ovo putovanje kroz čitav vek ima odgovor u ovovremenom.

Saramandić kaže:

- Za ovih četrnaest godina, koliko imam čast da radim u Srpskoj kući na Krfu, najveće mi je zadovoljstvo da se mnogostruko povećao broj mladih posetilaca. Pred mojim očima se, često, odvija njihova transformacija, od turiste do hodočasnika, u susretu sa svedočanstvima i spomenicima tragičnog i slavnog vremena. U trenucima dok gledaju fotografije vršnjaka koji su nekad pešice prešli Albaniju... Ili, kada se nad Plavom grobnicom pročita istoimena poema, oni kao da dožive jednu vrstu katarze. Pročišćenja od svojih, naizgled nerešivih problema. U ovom vremenu globalizacije, koju očigledno ne možemo da izbegnemo, srpskoj mladosti se nameću sadržaji opsesivnog pohranjivanja ega i površnog hedonizma (video-igre, rijaliti programi), ali, kao i svaka hrana, i ova, virtuelna, ima rok trajanja. Posle nje, po pravilu, nastaje lično i kolektivno nezadovoljstvo. Često sam suočen sa rečenicom kojom mi se mladi posetioci iz Srbije obraćaju, posle posete: „Tek sada shvatam koliko smo puni umišljenih problema“.


POŽRTVOVANjE I SOLIDARNOST

ŠTA bi danas, da kojim slučajem ima živih, poručili kaplari? Ljubomir Saramandić nema dilemu:

- Njihovo bogato iskustvo upozorava nas da nema punoće, smisla i kvaliteta života pojedinca bez oduzimanja od sopstvenog ega. Bez požrtvovanja. Solidarnosti. Rada i discipline. Bila bi to najvažnija poruka sa kojom bi nam se, danas, posle celog veka, obratili hrabri kaplari, čije smo dostojanstvo dužni da čuvamo. Belgijski nobelovac Moris Meterlink ovako je govorio: „Oni žive u nama, kao što mi umiremo u njima. Oni nas vide i čuju, bliže nego dok su bili u našem naručju. Pazimo, dakle, da oni vide samo ona dela i čuju samo one reči koji su ih dostojni.“