UVEK sam se ponosio našim bataljonom. I kada su vremena nametala neke, druge vrednosti, govorio sam: „Mladost 1914. je lekcija.“

Ove redove potpisao je Miladin Pećinar, jedan od 1.300 kaplara legendarnog bataljona srpske vojske. Bio je student druge godine Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. A dvadesetogodišnjak u prvim redovima na slavnoj Kolubari. Nadjačao je golgotu Albanije. Iscrpljen stigao na Krf i ovde se oporavio. Odavde je krenuo na Solunski front. Prve borbe zaustavile su mladog ratnika u Skočiviru, na padinama Kajmakčalana.

Teške povrede. Pokidane vene i mišići noge. Sudbina mu, ipak, nije namenila kraj. Drugovi su ga izvukli, oporavljao se i oporavio u engleskoj bolnici „Vertekari“ u Solunu. I, na sreću, dugo služio otadžbini i narodu sve dok mu, u 81. godini, smrt nije potpisala život.

A on, mladi srpski kaplar, pod rednim brojem 300 (koliko li sudbine ima u ovoj okrugloj stotki) nikada nije prežalio „zašto se i njemu nije prosrećilo da otvori kapiju slobode porobljene i oklevetane Srbije“.

- Dovoljno si ti dao borbi: treba da nastaviš studije. Srbiji su potrebni i školovani ljudi - kazao mu je Božo Terzić, ministar i general, ispraćajući ga, nevoljnog, na studije u Rim. Takvu odluku donela je Vlada. Da preživeli studenti koji su prekinuli školovanje, studije i nastave.

Među 130 studenata (opet ova simbolika broja) uglavnom tehničkih nauka, krenulo je u otkomandu, u Italiju, posle koje će Miladin Pećinar uknjižiti biografiju za pet života.

Za početak, toliko iz nebrojenih stranica dokumenata. Fotografija. Zapisa. Miladinovih, ličnih, ali i onih koje čuvaju entuzijasti, posvećenici slavne epopeje: Udruženje starih ratnika u Beogradu, u jednom sobičku prestoničkog Doma Vojske Srbije.

Trag nas je, potom, doveo do beogradskog Obilićevog venca. Do unuka slavnog i umnog pretka Miladina Pećinara. Pitamo se, usput, koliko li je među stotinama stradalih đaka i studenata bilo ovakvih umova, žrtvovanih za slobodu Srbije.

Ulica Pop Lukina, pet lepih beogradskih dama, stasitih i stamenih, čuvaju sećanja na dedu Miladina. Srdačno su nam otvorile vrata doma koji je lično on projektovao i gradio.

Žene se predstavljaju redom: Zorana Pećinar Ćirjanić. Ivana Jakšić. Ljiljana i Ružica Jokić, Milica Ivković. One su ćerke Predraga, Zorana i Gordane. Sinova i mezimice slavnog ratnika i isto tako slavnog naučnika Pećinara. Jednostavne i po svemu skromne, kao što je i on bio. A, neko je jednom zapisao: „Samo istinski vredni ljudi nisu imali potrebu da se uzdižu i hvale.“

- Valjda su to geni - kažu nam, uz smešak ove dame.

- I da nemamo gene, deda nas je vazda učio da nije vrednost u hvalisanju, nego u delu koje iza tebe ostaje.

Svaki kutak doma njihovog dede, koji je sada njihov, obeležen je trajanjem slavnog pretka. Njihov život je između ratnih fotografija, ordenja... Miladin Pećinar odlikovan je Albanskom spomenicom, Ordenom belog orla, Ordenom Svetog Save i Jugoslovenske krune. Posle Drugog rata, nova država ga je odlikovala Ordenom zasluga za narod. Dobio je i dve Oktobarske nagrade Beograda, Sedmojulsku i Nagradu AVNOJ-a. Dokazao se u struci, kakva je bila nasušno potrebna novoj državi. Struka hidraulike i hidrauličke konstrukcije.

Fotografije hidrocentrala koje je projektovao, vojnički sanduci iz 1914, uspomene sa porodičnih okupljanja za Božić, Vaskrs, Đurđic, krsnu slavu Pećinara... Posebno mesto pripada zlatiborskom Ljubišu, odakle je Miladin, kao dečak, pošao na put nezaborava.

Zamrznuti kadrovi. Venčanje sa Milicom, ćerkom uglednog beogradskog profesora Svetolika Stevanovića, direktora Prve muške beogradske gimnazije... Njegovi projekti oživotvoreni u bivšoj velikoj Jugoslaviji... Posvete studenata... Život je pet žena između ovakvih relikvija.

I ko bi, sve to, vredno čitavog jednog romana, udenuo u jedan novinski tekst. I ko bi, svaku od pet priča naših sagovornica, sažeo na šest stubaca.

- On nas je sve okupljao oko sebe - kažu unuke Miladina Pećinara. - Okupljao nas, kao i decu svoju. U prazničnim danima, uglavnom, on bi poveo razgovor o svom ratnom putu. I u tome je imao meru. Nije nas, što bi danas deca rekla, smarao. Svaka njegova reč pala bi tamo gde treba. Zvonila u tišini. Poruka je bila: „Manje je važno šta ko govori, važnije je šta ume da uradi“. Tako je čitav život živeo.

Sećaju se unuke da je u jednom intervjuu državnoj televiziji, 1973, pred smrt kazao: „U ovom društvu dopada mi se što se zemlja gradi, ali mi se ne dopada kako se omladina vaspitava“. Na pitanje: „Kako vi mislite da se to promeni?“, odgovorio je: „Revolucijom!“

Ne sećaju se unuke da li su pitanje i odgovor bili emitovani. Ali se sećaju da je govorio: „Srbija je, posle Velikog rata, proigrala šansu da se omeđi onako kako su je omeđili oslobodioci“. Kasnije je zborio: „Ukalupljeni smo u ovo bratstvo i jedinstvo, uz poštovanje svih i svim narodima, ali to će nas debelo koštati.“

Unukama se, čini se, ipak najdublje urezala poruka dedinog ratnog druga Nikole Vranića iz Višegrada.

- Stalo je ponavljao tu poruku: „I, kako reče moj Nikola, Austrijanci će nam se za pobedu i mrtvima svetiti“.

U međuvremenu, dok je bio predsednik Društva srpskih ratnika, pokrenuo je inicijativu da se na Rajcu kaplarima podigne spomenik. Onaj koji je simbol stradanja i slave. A, onaj, koji je njemu lično posvećen na Zlatiboru - nije dočekao. Posle tri decenije od smrti profesora Pećinara, student Mirko Melentijević je kazao: „Ako nečije delo ne bledi ni posle trideset godina od smrti, kao što je delo našeg profesora, on je vredan spomenika“.


U ČAST SVOG NARODA

NA tridesetogodišnjicu od smrti kaplara i akademika Miladina Pećinara, 2003. godine, kada mu je podignut spomenik na Zlatiboru, štampana je i knjiga njegovih sećanja na ratni put, ali i put srpske nauke, u novoj Jugoslaviji. U posveti knjizi „Od Srbije do Jugoslavije“, Miladina iz Ljubiša, Ljubivoje Ršumović je zapisao: „Kao što je stručno i s ljubavlju pomogao svom zavičaju, predano i neumorno, celog života Miladin je radio na polzu svog naroda srpskog. Njegove hidrocentrale i vodovodi i danas nas greju i poje. I dugo će nas grejati i pojiti“.

DELO GA NADŽIVELO

IZA Miladina Pećinara, kaplara iz 1914. godine i jugoslovenskog naučnika, ostalo je njegovo delo. Posle lekcije 1.300 kaplara, ispisao je 49 radova i udžbenika. Konstruisao je hidrocentrale na Tresci kod Skoplja, više vodovoda u Srbiji. Pionir je moderne jugoslovenske hidrotehnike. Obnovio izvorišta mnogih banja u Srbiji: odužili su mu se banjski radnici tako što su mu jednom mesečno, a ponekad i nedeljno slali paket mineralne vode.

Sutra: Junak zaboravljen u ruinama