OBAVEŠTAVAM celokupnu srpsku javnost da mi se kuća ugasila. Pre dva dana poginuo mi je i poslednji, četvrti sin. Student prava.

Oglas iz „Srpskih novina“, izdanje iz 1918, citira nam stari Đorđe Mihajlović, čuvar Zejtinlika, srpskog vojničkog groblja u Solunu.

Starina govori. Reči ječe među mermernim krstovima palih junaka. Starina se drži. Koliko li je puta ponovio ove strašne reči koje seku srce. Samo srce.

Rano jutro na Zejtinliku. Poranila poseta, potomci ratnika koji počivaju i pod ovim humkama. Ali, i u bezimenim grobovima vojišta od Srbije, preko albanskih bespuća do Krfa i Vida... Kajmakčalana i Bitolja.

Čini se da bi svi ovi ljudi koji slušaju starinu Mihajlovića želeli da su njihovi slavni dedovi i pradedovi našli konačni mir. Upravo ovde, ispod čempresa i njihovog tihog šuma. Da budu negovani rukama ovog starine, posvećenika tragičnoj i slavnoj srpskoj prošlosti. Većina, međutim, ne zna gde su ostavili kosti.

Đorđe Mihajlović, posle kratke molitve, kaže:

- Govorim vam, deco, citat iz novina da pamtite koliko se, u nekoliko reči, očitava strašna drama naroda, koji je žrtvovao svoje sinove za slobodu otadžbine. A žrtvovao je, vidite, dotle da su mnoge kuće ugašene.

Oglas iz „Srpskih novina“ potpisao je Nikola Urkić, golubački učitelj. Otac. Sećanje na žrtvu ove porodice čuvaru Zejtinlika ostavio je deda Sava, a više puta ponovio mu otac Đurađ. Deda Sava, najpre, imao je nevolju da kosti poginulih skuplja po padinama Kajmakčalana. Otac Đurađ da dočekuje njihove najmilije.

Prvo osvećenje Zejtinlika. Sećanje... Živana Urkić iz okoline Golupca, sva u crnini. Traži sinove. Blizance Stojana i Jovana, Miloša i Ljubana. Sva četvorica mobilisana u skopski đački bataljon, 1914. Najstariji Ljuban bio je student prava. Trojica mlađih - đaci zanatske i učiteljske škole. Jedan - maturant. Dvojica - treći razred. Posle sloma Srbije krenuli su sa ocem Nikolom preko Albanije. Do Krfa i Soluna, kako je govorila majka Živana, stigli su otac i najstariji Ljuban. Ljuban je stradao na Kajmakčalanu. Nikola umro od nesreće.

- Živana je, priča starina Đorđe Mihajlović, na Zejtinlik donela proste kolače, četiri para vunenih čarapa, grumen zemlje, sveće, ikonu, litar rakije i paklu cigara. Donela je i četiri vezena peškira. Kada je darove položila u kosturnicu, krenula je među krstove... Tu zastajala pred belezima nepoznatih kaplara. Dozivala, poimence, sinove i muža. A na četiri krsta, nepoznatih, vezala je peškire...

Ovde su se starini pokidale reči.

- Mnogo je ovde kostiju nepoznatih ratnika - rekao je tiho i ponovio, isto tako tiho - mnogo kostiju. Đaka, studenata, seljaka... Nikog nismo izdvajali. Za mene su svi jednaki. Kako u borbi, tako i u smrti.

Gde su grobovi kaplara Urkića i njihovog oca Nikole? Ima li ikog živog, sutra, da posvedoči o ovoj strašnoj tragediji srpske mladosti. Koja se, najstrašnije, očitava u oglasu iz „Srpskih novina“.

Pozivamo Golubac. U registru nema prezimena Urkić. Jesu li se u ovom mestu, kraj lepog plavog Dunava, sasvim ugasile kuće ove porodice?

U sećanjima Stanislava Vinavera, jednog od 1.300 kaplara, koji je preživeo stradanje i golgotu i doživeo slavu Srbije, zabeleženo je: „Četiri brata, od Golupca, tri đaka i jedan budući pravnik, darovani Bogom da lepo sviraju i pevaju. U Skoplju su odmah bili primećeni. U Nišu, na stanici, povelo se i kolo. Oni sviraju, pevaju, i mi s njima. Veselimo se, kao da smo krenuli na vašar. Narod gleda i plače. Jedan stari kitio je kolovođu Kicu Lazarevića. A Kica je darovinu, posle, dao najmlađem sviraču.“

Sličnu priču ostavio je i Josip Maglić. On, u uspomeni na tragediju četvorice braće kaže: „Veseli Urkići. Uspeli su da pređu Prokletije. Pratio ih je otac kroz golgotu, ali su prema Valoni ostajali... Jedan po jedan. Do Krfa su preživeli samo najstariji Ljuban i otac Nikola. Blizanci, iscrpljeni dugim pešačenjem i glađu, svoje umorne duše zauvek su ispustili čekajući brod prema severnoj Africi. Miloš je iz Valone prevezen u Tunis. Sahranili smo ga na francuskom groblju.“

Dvadeset godina kasnije... Traje pomen srpskim kaplarima. U ime roditelja stradalih sinova oprašta se Branislav Nušić.

- Ni zvona crkvenih zona, ni plotuni počasne paljbe, ni vojničke fanfare, ni bučni horovi ne mogu zaglušiti reč naše mrtve dece. Ona je tu, ona lebdi nad nama. Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem. Vi koji ste bliži životu no smrti, vi je osećate u duši...

... U ovom danu polažem vam, deco naša, najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza. Ali, pravi spomenik vama palima, podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećanje na vas.


ŠAPAT POSMRTNOG OPELA

NAŠA roditeljska srca slediše se, naše oči istopiše bol duša naših, a reč nam u grlu usahnu do šapata posmrtnog opela - govorio je Nušić. - Ipak, ustrajali smo da doživimo i ove dane, jer nas podržava uteha: velika dela traže i velike žrtve - govorio je Nušić u ime roditelja palih kaplara, među kojima je bio i njegov jedinac Strahinja.

OSTALE USPOMENE VELIKANA

MEĐU 1.300 kaplara, koji su preživeli i kasnije proneli slavu Srbije, bili su književnik Stanislav Vinaver, arhitekta Aleksandar Deroko, akademik Miladin Pećinar, profesor dr Vojislav Radovanović antropo-geograf, Kristofer Crnilović umetnik, Milan Janjušević, koji je iza sebe ostavio nekoliko dragocenih knjiga upravo o delu junačke srpske istorije.

Sutra: Potomci, Čuvari seĆanja