U BORBI za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama“, zapisao je francuski general i vojni istoričar Žorž Revol.

Pratio sam ih od Beograda do Skoplja. Pevali su. Tešili majke i sestre, ovi golobradi Srbi koji ni prvu ljubav još nisu upoznali, da će se sa očevima vratiti u slobodnu zemlju. Jesu li bili svesni da se mnogi neće vratiti? Ne znam... Možda nisu...

Ali je izvesno“, nastavlja Revol, „oni su podigli moral umornim ratnicima i prevagnuli u odsudnoj Kolubarskoj bitki u korist svog naroda. Ova srpska mladost, koja je dala primer i učinila podvig, i mom životu dala je smisao. Da ih pamtim, o njima pričam i pišem, jer su lekcija kako se ljubi otadžbina i sloboda. To je lekcija i o smelosti Vrhovne komande srpske vojske da toliko rizikuje i oklevetanog srpskog naroda, da pred njim skidamo kapu i učinimo gest poštovanja i priznanja.“


GODINE 1914-2014.

Čitav vek spomenika reči, besmrtnim srpskim đacima i studentima iz bataljona 1.300 kaplara, koji im je podigao francuski general i pisac, njihov savremenik. Tragom ove posvete krenuli smo na put podviga i žrtve srpske mladosti. Na ovom putu otkrivamo do sada manje poznate, ili sasvim nepoznate priče o slavi i stradanju najmlađih boraca srpske vojske, čija se legenda zaturala i zametala decenijama, kao i ova posveta.

Ko je to strahovao od sećanja na besmrtnike, da danas još žive u uspomenama potomaka i marginalizovanim udruženjima starih ratnika? Spomenemo ih, uzgred, na skromnim obeležavanjima kakvih godišnjica i prigoda u kojima se, eto, preispitujemo da li je to Srbiji jedini bio put.

- Da su drugi narodi u svoje trajanje mogli da upišu legendu o 1.300 kaplara, ona bi bila na pijedestalu. Svako ime, svaki grob, sijao bi kao sunce - kaže nam Nenad Ljubinković, potomak Milana Janjuševića, jednog iz bataljona besmrtnih. - Naši grobovi gotovo se i ne znaju. A tamo gde se znaju, više ih poštuju i o njima brinu stranci nego mi sami. Možda je u tome odgovor zašto smo, danas, tu gde jesmo.

A odgovor ko smo i kakvi smo bili, da nam se divio ceo svet, najrečitije je dala upravo spomen-knjiga Milana Janjuševića. Nalazimo je u Udruženju starih ratnika u Beogradu. Odavde će nam čuvari sećanja dati putokaz. Do Skoplja, otuda do Kolubare, od Kolubare preko Albanije do Krfa i nazad - u slobodu Srbije.

Dočekalo ju je manje od trećine kaplara. Od šest četa studenata i đaka, koji su na putu za front dobili činove, više od četiri stotine stradalo je u toj, prvoj, bici. A više od toga ostavilo je svoje živote u bespućima Albanije. U bezimenim grobovima grčkih ostrva. U plavoj grobnici. Na severu Afrike. U proboju Solunskog fronta.

KAD NAREĐUJE SRBIJA NISU samo sinovi seljaka i zanatlija mobilisani u đački bataljon. Među 1.300 kaplara bila su i deca ministara, profesora, lekara, sveštenika, oficira... Ljube Davidovića, Andre Nikolića, Jaše Prodanovića, Petra Peruničića... - Kad naređuje Srbija, naredba važi za sve. - Ostala je poruka Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine, koji je u rat poslao oba sina, Dušana i Radivoja, studente prava. Nijedan se nije vratio. Sin, jedinac Ljube Davidovića, Miodrag, stradao je u proboju Solunskog fronta.

- Pretnja poraza i potpunog sloma Srbiju je stavila pred ovu, najtežu odluku - govori nam general Milisav Sekulić, živi svedok drame kroz koju su, u slobodi, prolazili preživeli kaplari. - Ceo Beogradski univerzitet krenuo je na bojište da vrati moral iscrpljenoj vojsci. Uz Beograđane, krenuli su redom, po Okružnim komandama i Šapčani, Čačani, Užičani, Kragujevčani, Nišlije... Krenuli su i s juga, iz Prilepa, Bitolja i drugih mesta Južne Srbije.


BEOGRAD, TE 1914. GODINE.

Zakrčene ulice. Svet plače i peva. Zaorilo se na železničkoj stanici kada je voz krenuo: „Ruzmarine, moje rosno cveće, tebe varoš više videt neće“. Regruti - đaci i studenti odgovaraju pesmom: „Što bi dike ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta“.

Među dokumentima Udruženja starih ratnika, u pravom bogatstvu tragova slave i stradanja, nalazimo originalni zapis Tadije Pejovića o danu pokreta đačkog bataljona iz Skoplja, zbornog mesta, odakle su krenuli posle samo dva meseca obuke.

- Mi pevamo i marširamo kroz Skoplje, a nove kaplarske zvezdice i bajoneti prelivaju se na suncu - ostavio je sećanje kaplar Pejović. - Dušanov most treperi pod našim koracima. Iz mase dopire prigušen plač, jecaj. Čuju se reči: „Odoše đaci na front, odoše u smrt“. Narod baca cveće, ono se odbija od nas i pada na kaldrmu. Tako su poslednje čete gazile po cveću. Mnogima od nas bio je ovo posmrtni marš. Kasnije, dok smo prolazili kroz druga mesta, isti ispraćaj. Svaka stanica bila je opkoljena narodom koji je došao da se sa nama oprosti. Većini je to bio rastanak zasvagda. Svima naviru suze, samo nama koji odlazimo u smrt nijedna da krene. Mi idemo kao na kakvo veselje. Iz vagona se ori. Prva četa peva: „Oj Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati“... Druga: „Ej trubaču s bujne Drine, ded zatrubi zbor“... Treća: „Srbi ustajte, svoje ne dajte“... Četvrta grmi: „Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena. Al’ ostaše deca njena“...

Tadija Pejović dalje beleži:

- Znali smo da je neprijatelj već zauzeo pola Srbije. Da pali, ruši i ubija na najsvirepiji način. Zato smo svi želeli da što pre stignemo, da preuzmemo borbene dužnosti.

Engleski list „Observer“ o putu srpske mladosti na front ovako je izvestio: „To je jedini primer u istoriji sveta da jedna država, malena Srbija, šalje u rat, isključivo u borbene jedinice, svoj cvet. Svoju budućnost. Celokupnu intelektualnu omladinu, kao poslednju nadu za spas svoje zemlje“.


POSLEDNjE PISMO OCU

MOLIM onoga koji me nađe mrtvog da ovo pismo neizostavno preda adresantu, napisao je na koverti, nekoliko dana pred pogibiju kaplar Strahinja Nušić - Ban. Pismo je namenjeno ocu, Branislavu Nušiću:

Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno propovedali... Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali... Takva je sudbina! Tvoj sin Ban“



Sutra: Venac roditeljskih suza