MEĐU gotovo 250.000 kolonista koji su, neposredno posle Drugog svetskog rata, naseljeni u Vojvodinu, bilo je oko 38.000 ljudi iz Crne Gore. Glavni centar njihove kolonizacije bio je Vrbas, iz kojeg su kolonisti, kasnije, raspoređivani u druga mesta, uglavnom u južnoj i zapadnoj Bačkoj.

- Nisu sve porodice u kolonizaciju krenule ni rado, ni iz potrebe - priča nam, u Savinom Selu, udaljenom od Vrbasa petnaestak kilometara, Milutin Marković (79), profesor istorije u penziji. - Moja porodica je imala imanje u Štedimu kod Nikšića. Preci su nam ga, još u tursko vreme, na „sablji“ dobili i razloga da se selimo nije bilo.

Jači je, nastavlja sagovornik „Novosti“, bio nalog partije, pa su se i Markovići, kao i još 6.265 porodica iz gotovo svih krajeva Crne Gore, u poznu jesen 1945. uputili u nepoznato.

Milutinu je tada bilo deset godina i odlično se seća i same kolonizacije, kao i potonjih godina.

- Kada se kretalo iz Crne Gore ubeđivali su nas da ne nosimo ništa, da nas u Vojvodini čeka sve, prava Amerika, kako su nam govorili - veli on. - Ništa od toga nije bilo tačno. Prve godine su bile teška tragedija. Bili smo željni komada hleba, o malo masti kojom bismo ga namazali samo smo sanjali. Bolji dani počeli su tek tamo negde od 1956. godine.

Mada su crnogorski kolonisti, u velikom broju, naseljeni i u Lovćenac, Bačko Dobro Polje, Sivac ili Zmajevo, tri njihove dominatne kote, bar u percepciji drugih žitelja Vojvodine jesu Vrbas, Kula i Crvenka ili „Bermudski trougao“ kako ga, ne bez ironije, ali i zavisti, često nazivaju. Razlozi su, kako ekonomska snaga, tako i politički uticaj tih mesta, naročito pre kraja osamdesetih godina prošlog veka. Tu je, razume se, i nesporna gorštačka probitačnost njihovih žitelja.

U samom Vrbasu danas, po procenama, živi oko 15.000 ljudi poreklom iz Crne Gore. Kao i u drugim kolonističkim sredinama, tradiciju starog kraja ljubomorno čuvaju, s tom razlikom što se ovde za nju brinu pre svega plemenska udruženja. Tako je na čelu Udruženja Pivljana koje okuplja Tadiće, Tijaniće, Vukoviće, Ćalasane, Pejoviće, Durutoviće, Londroviće, Radoviće i niz drugih prezimena, 38-godišnji Siniša Nedić.

- U mene su vrednosti starog zavičaja, i našeg roda, ugradili đed Sreten, kojem su 83, i rođen je u Borkovićima kod Plužina, i otac Radoman, rođen u Vrbasu 1953. Zajedno tome učimo i mog šestogodišnjeg sina Balšu - veli Nedić.

Na popisu iz 2011. u Vrbasu je, inače, bilo 7.533 Crnogoraca. Da im maternji jezik bude crnogorski je, međutim, izabralo svega njih 213. Istovremeno, na nož je dočekan predlog dukljanskog Udruženja „Krstaš„ čije sedište je, inače, u Lovćencu, da crnogorski jezik, u opštini Vrbas bude uveden u službenu upotrebu.

CRNI LJUDI MILUTIN Marković se, i danas, seća propagande radio stanica iz mesta u Austriji i Nemačkoj u koja su smešteni podunavski Nemci iz Jugoslavije, u vreme i posle kolonizacije. - Nekakav sveštenik, prezime mu je, dobro pamtim, bilo Čepčanji, trubio je kako su u Vrbas došli neki crni ljudi koji će sve da unište - veli Marković. - A ti „crni ljudi“ su, dopadalo se to nekom ili ne, uz ostalo, podigli „Vital“, „Karneks“ i niz drugih preduzeća, velikih ne samo u vrbaskim okvirima.

- Mi nikome na branimo da se izjašnjava kako hoće, mi samo ne damo svoj, srpski jezik. To je jezik na kojem su razmišljali, govorili i pisali Njegoš, Vuk, Marko Miljanov i druge naše veličine. A ni našim očevima, u vreme kolonizacije, nisu bili potrebni prevodioci da bi se sporazumeli sa svojim novim komšijama - poručuje Petar Kankaraš, jedan od osnivača i bivši predsednik vrbaskog Udruženja Golijana u kojem su i Tomovići, Vukovići, Višnjići, Vučurevići, Doknići, Miloševići, Bjelice, Davidovići, Tepavčevići, Papovići...

Proglas Golijana protiv crnogorskog jezika je, inače, u Vrbasu, bezrezervno, podržalo i Udruženje banjsko-vučedolsko, kao i udruženja Vasojevića, Pipera, Pivljana i Župljana.


SABOR VASOJEVIĆA

BEZ obzira na to što se sedište Udruženja Vasojevića nalazi u Beogradu, Savino Selo, zbog velike koncentracije pripadnika tog plemena, važi za njegovu neformalnu prestonicu.

- Otuda se, svake prve subote uoči Aranđelovdana koji je slava plemena, okupljamo u našem selu - kaže Marko Đukić, predsednik podružnice u Savinom Selu. - Plemenici stižu iz svih delova Srbije, iz Crne Gore i iz drugih zemalja, pa se svake godine okupi između 500 i 600 Zečevića, Babovića, Markovića, Vukićevića, Dedovića, Novovića, Đukića, Jelića, Vasovića, Turovića, Bojovića...

(Kraj)