Kolonisti u Vojvodini: Lička prestonica na zapadu Bačke

PO popisu urađenom neposredno pre Prvog svetskog rata, u Lici je živelo nešto više od 210.000 duša, od čega su gotovo dve trećine bili Srbi. Nepun vek kasnije, Srba je tamo jedva nekoliko hiljada. Samo u logoru Jadovno kod Gospića ustaše su 1941. pobile oko 40.000, gotovo isto toliko je, posle Drugog svetskog rata, kolonizovano u Vojvodinu, da bi etničko čišćenje ove tradicionalno srpske oblasti bilo zaokruženo 1995. u zloglasnoj „Oluji“.

- Tako je Apatin, silom istorijskih neprilika, postao grad sa najvećom koncentracijom Ličana ne samo u Srbiji - kaže dr Živorad Smiljanić, prvi čovek apatinske opštine. - Jer, ovde se naselilo najviše onih kolonizovanih 1945. i 1946, a znatan broj došao je i 1995. godine.

U poratnoj kolonizaciji u Apatin je, uglavnom iz srezova Udbina i Donji Lapac, stiglo 850 porodica sa više od 5.000 članova. Mnogobrojne su bile i potonje ekomonske migracije, da bi pre i za vreme „Oluje“ u najseverniji srpski grad na Dunavu izbeglo čak 14.500 Ličana, što je bilo tek nešto manje od broja stanovnika koje je on u tom trenutku imao. Od toga, oko 1.500 je odlučilo da trajno ostane među svojima.

- Drugi su otišli ili u veće gradove Srbije ili na gotovo sve svetske meridijane - veli Smiljanić. - Tako se još jednom potvrdio prvi deo stare ličke izreke: „Lika ceo svet naseli, a sebe ne raseli“. Nažalost, danas je raseljena, ne voljom onih koji su u njoj vekovima živeli.

Kako bilo, Apatin danas ima dvedsetak hiljada duša, od čega Ličani čine više od tri četvrtine, pa je čuvanje tradicija starog kraja shvaćeno kao sveta obaveza prema senima predaka. Deo tog pristupa je i uređenje Trga Nikole Tesle, najlepšeg i najvećeg u gradu. Tu je već postavljen spomenik najpoznatijem Ličaninu i jednom od najpoznatijih Srba u svetu.

Smiljanić, čiji preci su iz Krbavskog Polja, ima 72 godine, od čega u Apatinu živi 67, odlično pamti sve mene grada koji se, zahvaljujući gorštačkoj istrajnosti dobro drži i u vremenu u kojem je mnoštvo drugih gradova slične veličine odavno gotovo sasvim propalo.

- Kao i u drugim kolonističkim sredinama, i apatinsko poratno vreme se deli na period kad su opštinu i preduzeća vodili stari partijski kadrovi skromnog obrazovanja i nevelike preduzimljivosti i period u kome su prvi potomci kolonista završili fakultete i hrabro i ambiciozno, pokrenuli u intenzivan razvoj u svim sferama društvenog života - kaže Smiljanić, inače prvi apatinski lekar iz neke od porodica kolonista.

U svemu tome geslo da je opšti interes uvek iznad ličnog nikada nije iznevereno, pa je otvoreno više novih preduzeća, nikla je velelepna banja „Junaković“, sve gradske ulice su asfaltirane, sva sela u opštini dobila su nove školske zgrade i sportske hale...

Ipak, prava paradigma razvoja ovog grada jeste „Apatinska pivara“, sa godišnjom proizvodnjom od 3,9 miliona hektolitara danas najveća u jugoistočnoj Evropi. Takvom su je, iako pre dolaska u Apatin o pivu teško da su išta i znali, učinili baš kolonisti.

- Kada sam sredinom pedesetih postao njen direktor, „Pivara“ je proizvodila 160, a kada sam 1979. otišao u penziju 1,9 miliona hektolitara - veli Dane Ćosić (93), živa legenda poratnog Apatina. - Nismo mi delili trinaeste plate, sve smo ulagali u proširenje i modernizaciju prizvodnje. I, što je još važnije, u obrazovanje mladih ljudi koji su je kasnije preuzeli i unapredili do današnjih visina.

Plodove svega toga danas, nažalost, ubiraju stranci, jer je „Pivaru“, pre desetak godina, kupio belgijski „Inter bru“, da bi je, docnije, preprodao jednoj američkoj kompaniji. No, to je već stvar drugih vetrova koji nisu duvali samo nad ravnicom i čiji smer ni Apatinci nisu mogli da promene.