HRAM Bogorodice Ljeviške kao da ponovo oko sebe širi plašt davno nestalog srpskog carstva. Ali ne onakvog o kakvom pričaju današnji političari, već onog opevanog u narodnoj poeziji. Drevna crkva u Prizrenu više nije napuštena. Vratili su joj se stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. U tišini svetinje, u kojoj molitve nema ni u kamenu, njih šestoro „udiše“ život freskama. Ali rane od vatre treba još dugo vidati.

Mnogobrojna istorijska zgarišta, koja su posle dolazaka Turaka na ove prostore postajala česta scenografija i u Prizrenu, nisu uništila njenu odoru pravoslavlja. Pa, čak, i onda kada je ova crkava iz 12. veka pretvorena u džamiju, nevidljiva Isusova sila, bila je jača od hodžine molitve.

Nije nestala ni u vatri i dimu spaljenih guma. Ni u skrnavljenju crkvenog kamena, pošto su radikalni Albanci 2004. pokušali da unište njeno postojanje. Mnogi kažu mnogo brutalnije, nego što su to činili i najbrutalniji istorijski osvajači ovih prostora. Prekrivene čađu i pepelom, freske su utonule u mrak, iz koga ih na svetlo dana već neko vreme vraćaju restauratori.

- Posle pogroma na KiM učestvovao sam u misijama Saveta Evrope i Uneska u vezi sa spomenicima koji su stradali. Analizirali smo zatečeno stanje i pisali predloge za izradu projekta - kaže rukovodilac projekta obnove Ljeviške mr Dragan Stanojević, slikar-konzervator iz Zavoda za zaštitu spomenika. - Ljeviška je bila mračna. Imao sam osećaj kao da sam u katakombi. Ličila je na deponiju koja je gorela. Na podu su bila prava ložišta.

U međuvremenu, italijanska firma „Intersos“ obnovila je živopis u priprati i jednom delu naosa. Stanojević je to video tek kad je ponovo došao:

- Posao su uradili stručno. Freske su očišćene i retuširane. Prvi deo crkve deluje svetlije.

Ali bio je to tek početak. Ekipa iz Zavoda odlučila je da nastavi započeto. Posle 30 godina organizovano su se uputili u Ljevišku. Za nekoliko meseci, koliko su u prvoj fazi radova proveli u Prizrenu, uspeli su da obnove oko četrdeset kvadrata živopisa.

- Naišli smo na problem koji nismo očekivali. Otkrili smo da su freske sedamdesetih godina fiksirane vodenim staklom. Ono je nerastvorivo, potpuno zatvara površinu, tako da vlaga ne može da isparava - priča Stanojević. - Jednostavno je zatvorena unutra. Na kraju smo uspeli da rešimo taj problem.

U vreme Turaka u hramu je uništeno sve što je podsećalo na pravoslavlje. Freske su prvo izgrebane, pa izmalterisane, a posle toga prekrečene. Turci su pravili rupe na zidovima, da bi se lakše primio malter. Mnogi likovi svetaca su oštećeni.

- Uklonili smo malter u sokli i otkrili delove zidnih slika. Iako teško oštećene, ove površine nude važne podatke i pružaju jasniju predstavu o prvobitnom izgledu pojedinih kompozicija. Mislim da je svaki centimetar živopisa važan i značajan. Podatak je i da je sačuvan samo fresko-

-malter.

Stručnjaci iz Zavoda odlučili su da pokriju i ono što su Turci oskrnavili.

- Retuš su radile i prethodne ekipe konzervatora, naročito sedamdesetih godina - objašnjava Stanojević. - Ti radovi, međutim, nisu završeni. Retuš je tema koja je uvek interesantna među stručnjacima. Izvodimo ga kvalitetnim akvarel bojama, koje mogu lako da se obrišu. Te površine ostavljamo za nijansu svetlije, da budu uočljive, a ne falsifikati originala.

NIJE U PROGRAMU - Nameravamo da završimo celu crkvu - kaže, za „Novosti“, rukovodilac projekat Dragan Stanojević, slikar-konzervator iz Zavoda. - Ljeviška, nažalost, ove godine nije ušla u program koji finansira naše ministarstvo kulture. Direktorka Zavoda Mirjana Andrić je, međutim, veoma zainteresovana za nastavak radova, pa pokušava da pronađe sredstva na nekom drugom mestu.

Ljeviška je i dalje ograđena. Ali, bodljikava žica koja je štitila grandiozne zidine gotovo da je svuda skinuta. Preko puta je postavljena policijska kućica. U njoj je sve vreme policajac iz kosovske policije.

- Utisak je sasvim drugačiji. Na samoj građevini izvedeni su neki radovi. Krov, koji je bio oštećen je prepokriven. Mislim da je to radio leposavićki zavod.

Nažalost, Srba gotovo i da nema u Prizrenu. Ljeviška je i dalje „pod katancem“. Ključeve imaju policajci, naši sveštenici, a dobili su ga i naši konzervatori. Crkvena zvona se čuju samo kad su veliki praznici.

- Primetili smo za ovih nekoliko meseci da je crkva dosta posećena - kaže Stanojević. - Dolaze naši ljudi, ali i stranci. Najviše Nemci i Japanci. Iako su još vidljivi ožiljci od divljanja piromana, stranci su fascinirani izgledom pravoslavnog hrama koji je kralj Milutin sagradio na temeljima starijeg svetilišta, a u slavu svoje supruge Simonide. Koristili smo priliku da im ispričamo istoriju Ljeviške, koja je veoma interesantna. Pogled na ovaj biser arhitekture kod posetilaca izaziva izmešana osećanja. Veličanstvenost stvara osećaj zadovoljstva, ali i tuge kad se spozna uništeno.

Novac za radove u Bogorodici Ljeviškoj, 1.900.000 dinara dalo je Ministarstvo kulture. Pored Dragana Stanojevića, u timu su bili: Dragan Sučević, Aleksa Jelikić, Nataša Tomić, Vladimir Milovanović i Selena Junačkov. Nedavno su se vratili za Beograd. Da li će nastaviti rad, najmanje zavisi od njih.


NEMA RUSKOG NOVCA?

RADOVE na živopisu, pre Zavoda, izvodila je italijanska firma „Intersos“. Posao su dobili na Uneskovom tenderu. u njihovom izveštaju piše da su tokom 2011. i 2012. obnovili 350 kvadrata živopisa.

- Iznenadio sam se kada sam u njihovom izveštaju pročitao da su ceo posao preko Uneska finansirali Češka i Grčka - priča Stanojević. - Koliko znam Rusija je izdvojila dva miliona dolara za zaštitu srpskih spomenika na Kosovu, koji su pod zaštitom Uneska. Posao u Ljeviškoj trebalo je da se finansira od tog novca. Šta se dogodilo - ne znam. Radili su dve sezone, ali u izveštajima jednostavno - ruskog novca nema.


BEZ NEPRIJATNOSTI

STRUČNJACI iz Zavoda u početku su stanovali u jednom motelu u Brezovici. Putovali su svakog dana u Prizren i nazad.

- To je bilo iz bezbednosnih razloga - priča Stanojević. - Pošto smo uvideli da nije opasno stanovati i u samom gradu odlučili smo da se smestimo u jednom hotelu nadomak Ljeviške. Nismo imali neprijatnosti. Obezbeđenje koje konstantno postoji ispred crkve bilo je veoma korektno i predusretljivo.