NOĆ pada na Staro Nagoričane, a Tomislav Serafimović (90) pali voštanice. Jednu za duše predaka. Drugu, za zdravlje potomaka.

- I pamet, da ne lutaju bespućima - kaže Tomislav. - Da znaju ko su i od koga su.

Duboki tragovi trajanja ove porodice, u Nagoričanu kod Kumanova. I duboki ožiljci.

- Imali smo, ovde, i dućane i kafane. Bili domaćini. Imali smo vinograde, voćnjake... Teklo vino i točila se rakija. Pevale se stare, kumanovske sevdalinke. Vremena nas premetnula. I mi sami sebe. Sve se srpsko, živo raselilo.

Tomislav pali sveće kraj drevne česme, u centru, gde „ni živa voda plamen ne gasi“.

A na uzvišici, u crkvi Svetog Đorđa, zadužbini kralja Milutina, hram opslužuje i sveće pali njegov unuk Dalibor. Dočekao nas je pred ulazom u portu.

- Službeno ne možete u crkvu bez odobrenja nadležnog episkopa Josifa - učtiv je ovaj mladi čovek. - I ako vam obećaju snimanje... meni neko to mora da javi. Možete li da razumete?

Možemo. I, sve smo, naravno, razumeli. Na jarbolu ispred porte barjak ovovremene države Makedonije. Gotovo da je nadvisio i sam prelepi Milutinov hram. Remek-delo arhitekture i fresko slikarstva.

Makedonska pravoslavna crkva, koja je izabrala svoj put mimo temelja Pećke patrijaršije iz čijeg se jedinstva raskolila 1958. godine. I napustila Panteon srpskih duhovnika i svetitelja.

- To je ta naša tragedija, tragedija Srba u Makedoniji - kaže Tomislav. - Deda... Beograd gleda. Unuk u Skoplje. Zato ja palim sveće za pamet. Tako je moj otac Andon palio. Tako deda Dimitrije.

Zaplakao je stari Tomislav Serafimović.

- Kad ti uzmu crkvu, uzmu ti i školu. Lakše uzmu školu, kad uzmu crkvu - kaže.

Tragom ove poruke i pouke, uputili smo se u ovdašnju Osnovnu školu „Svetozar Marković“. Popodnevne smene nema. Prepodnevna, već se razišla. Koliko ima đaka, ovde, gde je kralj Milutin pre sedam vekova podigao zadužbinu?

- Nekoliko desetina - kažu meštani.

- Ali je zato opština puna. Sve zaposleno po partijskoj direktivi vladajuće većine. Popodnevna smena u našoj školi nema đaka. A iz opštine, kad se završi radno vreme, ne možeš od njih da prođeš. E, da je barem neka vajda od njih.

Pokušavamo da zaobiđemo politiku i političare za koje ovde tvrde da „samo mlate praznu slamu“. Ali, sve je ovde neodvojivo od politike. Sve je, zapravo, politika.

- Da nam barem puteve poprave, da vrate mladost selu, živnulo bi srpstvo, ali ko te pita - govore nam meštani.

Subjektivan osećaj ili realna slika Starog Nagoričana?!

Doputovali smo ovde pravcem iz Prohora Pčinjskog. Učtivi su policajci i carinici iz komšiluka, dok smo prelazili među Srbije i Makedonije. Ali smo odmah udarili na udarne rupe putem prema Nagoričanu. U Pelincima, prvom selu, pastiri ovim putem vraćaju stada sa planinskih pašnjaka. Njihove ovce se ne zbunjuju ni u predvečernjoj magli. One vode svog pastira, kud žele, a ne on njih. Mada, štap je u njegovim rukama, a prate ga i psi ovčari.

Baš smo se načekali da nimalo začuđena stada „otvore koridor“, da prođemo. I, evo nas u Čelopeku. Selo zaraslo u korov. Nigde kuće...

U Dragomancima, potom, grandiozno je samo ime zatvorenog restorana „Grand“.

- Gde su Srbi, tu ti je sirotinja - upućuju nas u ovom selu. - Naša muka, a sve njihovo. Na popisu, kažu nam, zaokruži običnom olovkom. A kako će da se zaokružuje posle, ko to zna.

U crkvi Svetog Đorđa na proslavi slave Sveti Nikola

Gotovo iste reči čuli smo, sutradan, u Kumanovu. U jednoj srpskoj kući (ne insistiramo na imenima sagovornika, kad oni to ne žele, što samo po sebi dovoljno govori) ovako nam pričaju:

- Život Srba u Makedonije je između čekića i nakovnja. Jedno je agresivna albanska zajednica. Drugo perfidna makedonska vlast. Albancima popušta jer su oni na svakoj vagi. A dokle? Videćemo.

Nižu se, potom, priče do kasno u noć. Jedna je najpotresnija.

- Velika se uzbuna digla, kada je crkvu Svetog Nikole preuzeo episkop Josif. Javljeno je našim ljudima, Srbima, da se izbacuju stare crkvene knjige. Glas je išao, noću, od usta do usta. Sutradan smo poranili... Da kopamo po kontejnerima? Odustali smo.

Sutradan, vraćamo se u Stare Nagoričane. Bio je veliki svetac, slava Svetog Nikole, koju ovdašnji Srbi slave, kao i Makedonci, vekovima unazad. Ponovo smo ispred zadužbine kralja Milutina. Dalibor Serafimović, koji je u svom „poslušanju“, neki drugi čovek. Oštar, beskompromisan. Ne dozvoljava slikanje u crkvi, jer „episkop Josif nije prosledio nikakvu poruku“.

Srbi koji su se opredelili za Makedonsku pravoslavnu crkvu, prolaze sa slavskim kolačima ispod barjaka države Makedonije, koja puca na jarbolu porte zadužbine kralja Milutina.

- Ovde drugi hram nemamo. Pa, gde ćemo? I ova je naša, kad je Milutinova - kažu vernici.

- Imamo, kako nemamo - odgovara čiča Tomislav Serafimović, Daliborov deda. - Eno našeg episkopa Joakima, sedi između dva dovratnika u „Rajkovoj kući“, ispred Kumanova. Nije vam daleko.

Ko zna koliko bi ovo potrajalo, da nisu naišli sveštenici. Želeli su da pripomognu, da i mi obavimo svoje „poslušanje“. Bezuspešno!


NEĆEMO NESTATI

PREMA popisu iz 2002. godine, u Makedoniji ima oko 37.000 Srba. Naš narod, međutim, uveren je da ih je mnogo više, i da je perfidna popisivačka politika „negde zaturila još, barem, dvadesetak hiljada“. U međuvremenu je, navode, najmanje 15.000 zatražilo državljanstvo Srbije. Ali se na srpski pasoš čeka unedogled.

POŠTUJU DRŽAVU

OPREZNI su Srbi dok govore o međunacionalnim odnosima, pitanju Srpske pravoslavne crkve i sopstvenoj poziciji. Pogotovu su uzdržani kada govore o kombinatorikama vlasti u Skoplju. Ali, gde god dođu „Novosti“, za njih je to praznik. Objašnjavaju: „Lako je srbovati u Beogradu, ali u Makedoniji gde su Albanci na gotovo svakoj vagi, to je veliki rizik“.

- Mi poštujemo državu Makedoniju, njeni smo lojalni građani, ali ne treba niko da nam zameri što gledamo i u maticu - kaže Časlav Jovanović.

Sutra: Golgota Srpske crkve