IAKO je srpski narod u 20. veku pretrpeo ogromne civilne i vojne žrtve, one ni do danas nisu pobrojane. Na sastanku 28 predstavnika kulturnih i naučnih institucija, nevladinih organizacija i udruženja iz Srbije i Republike Srpske dogovoren je konkretan plan rada na pravljenju jedinstvene baze podataka sa imenima i prezimenima, do kojih se može doći, svih stradalnika u ratovima koji su u prošlom veku destkovali Srbe: dva balkanska, dva svetska, jednom jugoslovenskom - građanskom i NATO agresiji.

- Veličina jednog naroda ogleda se i u odnosu prema precima. O tome koliko su Srbi u tome podbacili govori činjenica da ne postoji evidencija grobalja ni tačni podaci o broju poginulih ratnika Balkanskih ratova ni Prvog svetskog rata. Ne postoje čak ni tačni podaci o poginulim u ratu NATO protiv Srbije 1999. Ove poražavajuće činjenice okupile su ljude voljne da započnu pravljenje jedinstvene baze podataka srpskih žrtava u 20. veku. Ovo je poslednja prilika da ispravimo, dopunimo i objedinimo postojeće podatke - kaže prof. dr Veljko Đurić Mišina, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida.

Ova institucija je s nevladinom organizacijom MIPA bila inicijator sastanka na kome je dogovoreno kako da se pristupi popisu stradalih

- Srpski narod je u novijoj istoriji u oslbodilačkim i odbrambenim ratovima podneo nebrojene žrtve. Poštovanje prema njima trebalo je da bude iskazano i kroz formu sakupljanja njihovih ličnih podataka, ali to do danas nije urađeno - rekao je dr Andrej Fajgelj iz MIPA.

Republički zavod za statistiku na sebe je preuzeo stvaranje informatičkog rešenja baze podataka u kojoj će imenom i prezimenom, datumom i mestom rođenja i smrti biti navedne sve žrtve.

- Tehnički gledano, stvaranje takve baze lako je rešivo. Bojim se da će pronalaženje i uparivanje podataka biti problem - primetio je Branko Jiriček, pomoćnik direktora Republičkog zavoda za statistiku.

STIGLI DO
PRVOG RATA
VOJNI arhiv već godinu dana pravi bazu podataka vojnih žrtava ratova od 1912. do 1918. godine. - Popisuju se samo vojne žrtve, jer samo o njima postoje podaci, do sada ih je 135.000 uneto u bazu podataka. Postoji ukupno tri miliona dokumenata o Prvom svetskom ratu samo u centralnom arhivu i svi oni moraju da se pregledaju, ali i lokalni arhivi prave svoje baze podataka - rekao je načelnik Vojnog arhiva, pukovnik Milorad Sekulović.

Istoričari se slažu da je prikupljanje podataka veoma težak posao mnogo decenija posle događaja, u situaciji kad su arhive, ako su i postojale, uništavane i rasturane. Oni priznaju da podaci ne mogu biti kompletni, ali da ih sa svakim danom odugovlačenja ima sve manje. Zato je dogovoreno animiranje svih lokalnih muzeja, arhiva, udruženja i istraživača da učestvuju u ovom poduhvatu.

U Muzeju žrtva genocida ističu da su muzeji u Kragujevcu i Kraljevu primer savesnog rada na sakupljanju imena žrtva koje je nemačka vojska streljala u oktobru 1941. godine.

- Ova istraživanja su žrtve posle nekoliko decenija izvukle iz anonimnosti u koju su gurnute paušalnim političkim prbrojavanjem broja stradalih. Mnogo je strašnije kad pročitate imena i prezimena 2.381 čoveka ubijenog u Kragujevcu i više od 2.500 u Kraljevu, nego kad se navede neki anonimni broj. Indikativno je da su zbog političkog procenjivanja broja žrtva, bez sakupljanja podataka, neke naše tužbe padale i na sudu - kaže Đurić.

Učesnici sastanka priznaju da će broj imena stradalih Srba biti samo donja granica ukupnog spiska stradalih koji će zauvek ostati otvoren.

- Ni režim kralja Aleksandra, ni kasnije Brozov nisu bili zainteresovani za popisivanje srpskih žrtava. Aleksandar nije želeo popis srpskih žrtava u prvoj Jugoslaviji jer bi se pojavilo pitanje za šta su oni ginuli. Komunistički režim nije hteo popis jer bi on doveo u pitanje takozvanu jugoslovensku revoluciju u kojoj su lavovski deo žrtava dali Srbi. Poslednji popis žrtava u Drugom svetskom ratu uradio je Subnor 1964. Ti podaci otkriveni su tek 1992, a imaju i nedostatke. Naravno, u njima nema žrtava komunističkog terora čije su glavne žrtve Srbi - kaže Đurić.

On podseća da je Ozna 1945. otela arhive Dijane Budisavljević koja je spasavala živote srpske dece zatočene u ustaškim logorima, tako što ih je smeštala u hrvatske porodice i objekte Katoličke crkve. Pavelić je dozvolio da im se životi poštede, pod uslovom da budu odgajeni kao Hrvati i katolici.

- Dijana Budisavljević je čuvala kartoteku s imenima i podacima dece da bi posle rata mogla da se vrate porodicama. Međutim, agenti Ozne su joj 1945. oduzeli tu arhivu i srpski narod gubi bar 10.000 dece koja su prekrštena i odrasla nesvesna svog pravog identiteta - navodi Đurić.