ONA je drugačija. Njeno stanje opisuju sa „živi u svom svetu“. Komunikacija sa njom je specifična. Na sasvim je drugim talasnim dužinama. Nije jednostavno dopreti do nje, dobiti odgovor na pitanje, probuditi je. Teško je uvek da odreaguje.

Jovana Lazić, osamnaestogodišnja devojka sa autizmom, jedna je od hiljada dece rođene sa ovim problemom, ali i jedna od šestoro svojih autističnih vršnjaka, talentovanih za muziku, ples i glumu, koji su uspeli, za mnoge stručnjake nemoguće - da stvore ozbiljan mjuzikl - „Čarobno putovanje“.

Posle tri godine spremanja, učenja zahtevne koreografije i tekstova - ova neobična deca zadivila su svakog ko se nedavno našao na premijeri u Pozorištu na Terazijama. Prvak baleta, koreograf i reditelj Đorđe Makarević, koji je režirao mjuzikl i napisao scenario, kaže da ovo iskustvo rada sa grupom autistične dece ne bi menjao ni za šta u karijeri! A on je uspeo da sedam potpuno drugačijih svetova sjedini, poveže i stvori mjuzikl koji traje sat i 15 minuta.

U njemu se smenjuju nimalo glumački jednostavne role, kao i spisak najrazličitijih plesova - od sirtakija, preko turskog plesa, kaubojskog, kan-kana, do indijskog, flamenka, kazačoka i valcera. Kao poklon publici, za kraj otpevali su najveće disko htove osamdesetih godina. A „Čarobno putovanje“ zapravo je adaptirano „Putovanje oko sveta za 80 dana“ Žila Verna.

Jovanu smo posetili u stanu na Dorćolu. Sestra Milica joj je napravila frizuru.

TALENTI Među decom koja učestvuju u „Čarobnom putovanju“, leže pravi talenti - Đorđe Golubović je pevač, Aleksandra Lizdek sprema se za upis u srednju muzičku školu, Mihailo Riđevac svira klavir, Jelena Mišković sa oštećenjem sluha izvanredna je glumica, Igor Despotović je sportista koji je osvojio dve srebrne medalje u nordijskom skijanju, a Nemanja Mitić sprema se za upis na muzičku akademiju.

- Ime? Prezime? Ulica? Broj? Opština? - ovako se Jovana upoznaje sa svakim novim licem. Podatke automatski pamti i skladišti. Dok razgovaramo sa njenom porodicom i rediteljem predstave, Jovana mirno sedi i savija papiriće. Ćuti i sve sluša. Sve vreme je grle starija sestra Milica i mlađi brat Dušan. Oni su joj velika podrška, a Dušan je čak i učestvovao u predstavi.

- Mlađi sam od Jovane dve godine i tako sam vaspitan da sam svestan njenog stanja i svim ukućanima je ona prioritet - kaže Dušan. - Nikada nisam imao neprijatnih iskustava sa svojim vršnjacima zato što je moja sestra takva. Naprotiv, i moji i Miličini drugari normalno dolaze kod nas. Roditelji su nas tako odgajali, da ne krijemi Joku, koju od milošte zovemo Debela, da je se ne stidimo. Zato je ona, u stvari, jedna srećna devojčica. Otkako se pronašla u muzici, još je zadovoljnija.

Na molbu majke Natalije da nam nešto odigra, na način na koji to Jovana shvata, ona skače i sa istim osmehom igra „kazačok“ sa rediteljem Đorđem.

- Kada sam ušao u priču, psiholozi, sručnjaci su mi govorili da dignem ruke, da je nemoguće raditi sa takvom decom, jer im je maksimum pažnje do 15 minuta - kaže Makarević. - Kažu, za decu sa takvim problemima dovoljna je i priredba sa recitacijom i laganim njihanjem na sceni. I to je - nešto. Međutim, gledao sam kako kroz igru, rad, glumu, pesmu, kroz umetnost, ta deca ruše granice.

PROJEKAT Mjuzikl je nastao kao projekat Republičkog udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, kaže Natalija Lazić. - Finansiralo ga je Ministarstvo rada i socijalne politike, a partneri bili AKUD „Lola“, Pozorište na Terazijama, članovi ansambla „Tuti“, na čelu sa umetnikom Jovanom Pavlovićem. Pre svega ovoga, deca su u saradnji sa PGP snimila ce-de „Vilinska pesma“, koja je postala himna osoba sa autizmom.

Nikada, ni kod jednog umetnika, kaže reditelj, nije video toliko uživanja u stvaranju predstave kao kod ove dece. Taj osmeh koji Jovana ima dok igra, iskrenost i potpuno odsustvo sujete. Posle tri godine spremanja, učenja zahtevne koreografije i tekstova - ova neobična deca zadivila su svakog ko se nedavno našao na premijeri u Pozorištu na Terazijama.

- Bio sam presrećan kada na premijeri gledaoci nisu mogli da pogode ko je od glumaca autističan - kaže Makarević. - Nisam ih štedeo zato što su drugačiji. Naprotiv, tretirao sam ih isto kao i ostale glumce. Zato smo stvorili ozbiljno delo. Pomoću trikova koje sam usput otkrivao naterao sam ih da sarađuju. Bio sam van sebe od sreće kada sam na generalnoj probi konačno postigao da Mihailo, koji ima problem da bezbroj puta ponavlja jednu reč, zaćuti.

Jovanina mama Natalija kaže da je umetnost način da izraze kreativnost i talente, da im je veliko zadovoljstvo.

Najteži momenat za njih bio je kada se sve završilo i kada su se posle gromoglasnih aplauza zavese konačno spustile. Osmesi sa lica su istog časa nestali. Sa lica učesnika, ali sa lica publike - još dugo nisu.