Selo Basara živi sa dve duše

PIROT - Još jedna staroplaninska zima je pred Jagodinkom (83) i njenim vršnjakom i životnim saputnikom Vladimirom Pešićem, u opustelom staroplaninskom selu Basara. Jedini preostali žitelji ovog sela su, uz pomoć sina Nikole i unuka, obezbedili sve što im je potrebno za život narednih meseci. Veruju da će ih ove zime, baš kao i svih minulih godina samovanja zdravlje poslužiti i da neće biti problema i potrebe da se ide kod lekara, jer je selo praktično odsečeno od sveta iako je od Pirota udaljeno svega 12 kilometara.

Sklepanim seoskim putem ne prolaze više ni drvoseče, a jedini gosti kojima se nadalje mogu nadati su lovci i sin koji ih redovno obilazi.

- Basara je i u najboljim vremenima imala svega stotinak duša. S vremenom su se odselili put Beograda, Kovina i Pirota, a mi smo posle mog penzionisanja ostali i opstali. Osim naše, sve druge kuće su zakatančene. Malo ko od potomaka umrlih staraca navraća i leti, a kamoli zimi - pričaju Jagodinka i Vladimir, koji su do pre desetak godina, dok su mogli, čuvali i nešto stoke.

Život u selu mrtvih duša nije nimalo lak. Zbog godina koje su naređali, Pešići su poljoprivredu i stočarstvo ostavili odavno, pa imaju samo nekoliko mačaka sa kojima razgovaraju kao sa ljudima.

- Od čamotinje se čoveku „ukisele“ usta, pa kad prozborimo međusobno i prisetimo se kako je nekad bilo, ko je gde otišao, ko je kad umro, kada je bila neka svadba, kako su se deca rađala, onda razgovaramo i sa mačkama. Samoća se teško podnosi. Danima, pa i nedeljama ne vidimo nikog sa strane, ali smo navikli i ovaj život ne bismo menjali za život u gradu - kaže Vladimir, koji na stolici ispred ulaza u kuću, koristi poslednje lepe dane, da još malo ugrabi sunca.

- Danju smo uglavnom po dvorištu, ali čim se smrači, ulazimo u kuću. Ova jesen je lepa, ali se ne zna kada će da grune i zabeli sneg sa vrhova Vidliča. Bivalo je da sneg padne i u oktobru - novembru. Pamtim godine kada se za Aranđelovdan prtilo kako bi se otišlo u goste. Ove godine sneg je odocnio, ali mi smo spremni za zimu.

NEĆE U PIROT

- Letos nam je sin Nikola spremio drva, obezbedio brašno i drugu hranu, lekove, sve što nam treba. Redovno se čujemo telefonom. Nudi nam da odemo kod njega u grad, ali mi smo ovde navikli i tu ćemo skončati. Pre dve godine nam je pomogao da dovedemo vodu u kuću tako da nam je sada mnogo lakše - priča Jagodinka koja kaže da najteže podnosi novembar kada su noći kao godine.