Milutin Bojić? Onaj koji ne zna ko je bio pesnik srpskog bola i ponosa vojske i naroda, ko je napisao najpotresniju himnu "Plava grobnica", veliki je grešnik. Počivao je, ovde, među svojima. I za života i u smrti delio je s njima sudbinu. Prešao Albaniju, domogao se Krfa, lečio se u Nici... ali se nije izlečio. Vratio se u Solun i ujutro umro, 26. oktobra. Sutradan ga je moj deda Savo sahranio.

Đorđe Mihajlović, Savov unuk i sin Đurov, čuvar srpskog vojničkog groblja, po zavetu dede i oca, koji su ovo sveto mesto čuvali, prenosi nam, ovog oktobra, sećanje na Bojića. Računa vreme po kalendaru koji je važio između dva rata, julijanskom. Dodaje da je Bojić bio kao kakva luča, koja je osvetljavala put srpske, sveukupne golgote.

- Ko zna tu himnu - pita starina, koji i u devetoj deceniji života ne posustaje u brizi o Zejtinliku.

CVEĆE I PONEKA SUZA "Plava grobnica" Milutina Bojića je posveta hiljadama srpskih vojnika čije su "humke" talasi Jonskog mora. Na Krfu i na ostrvu Vido, nedaleko od njega, toliko su umirali da za njih više nije bilo mesta ni u plitkim grobovima ostrva. Ni u kamenjarima maslinjaka, pa su ih lađama odvozili na pučinu. Milutin Bojić je u svojoj pesmi za njih tražio mir, ne sluteći da je i njemu samom kraj blizu. Za njih, danas, posete pristigle iz otadžbine, na pučinu bacaju cvetove i puste pokoju suzu.

Oko njega, zamuckuju posetioci pristigli iz zavičaja predaka. Potomci usnulih srpskih pukova. Zamuckujemo i mi. Nije prijatno: poneko promuca tek prvi stih: "Stojte, galije carske...".

Povijene glave, pogledi zakovani u bele mermerne krstove na nepreglednom polju tužne srpske slave, dok časna starina recituje "Plavu grobnicu". Od početka do kraja.

"Stojte, galije carske!

Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim

u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom...

Govori deda Đorđe još sedam strofa ispred mauzoleja, kao ličnu poemu. Pa se, na čas, učini da je i sam deo kamene gromade kojoj ne dopušta i - okamenjena. U strofama i stihovima, u kojima Bojića otima od zaborava, vraća nezaborav na hiljade srpskih vojnika, koji su završili u talasima Jonskog mora. Priziva mir, kao pesnik u himni:

"Zato hoću mira da opelo služim,

bez reči, bez suza

i uzdaha mekih

Da miris tamjana i

dah praha združim

Uz tutnjavu muklu

doboša dalekih.

Posetioci ćute, kane i poneka suza, a onda se neko osmelio da ponešto prozbori.

- I danas bi, siguran sam, da je kojim slučajem Bojić živ, zagrmeo isto: "Stojte, galije carske!" - čuo se Strahinja Milosavljević iz Novog Sada.

Zašto baš sada pišemo ovu reportažu? Zato što je na današnji dan, kako računa deda Đorđe Mihajlović, pre 96 godina, ovde na Zejtinliku nedosanjanu slobodu otadžbine usnio Milutin Bojić. I ovde je sahranjen, a posle pet godina njegovi posmrtni ostaci preneti su u Srbiju za kojom je žudeo, u njegov rodni grad - Beograd.

- Spokojan sam bio kad su ga prenosili - govori Đorđe Mihajlović, a stiče se utisak da sad, upravo sad dok ovo govori, sa Zejtinlika prenose Milutina. Živog.

- Svako neka počiva tamo gde su mu koreni. Blizu rodne kuće, ognjišta.

Vraćamo vreme...

Milutin Bojić, učesnik balkanskih ratova, pridružio se srpskoj vojsci i u Prvoj vojni. Imao je tek 23 godine. Pratio je zbegove sunarodnika, kralja i Vlade Srbije kroz albanska bespuća. Na Krfu, u proleće, posle albanske golgote, oseća njene posledice. U jednoj zimogrožljivoj noći odavde piše devojci Radmili u Beograd. Pismo preuzimamo iz Srpske kuće na Krfu.

"Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao i telo. Da... ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikada neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću, ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih, kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini... Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vratima."

Godinu i po je bolovao. Oporavljao se i u Nici. A, kada je bio uveren da se izlečio, tražio je da ga vrate u Solun. Govorio je: "Naša vojska se sprema u proboj, ne bih sebi mogao da oprostim da ne budem deo te bitke."

I, vratio se. Posle dva dana od povratka sa francuske rivijere dobio je zapaljenje pluća. Preneli su ga u vojnu bolnicu, zapravo u drvenu baraku broj 15. Lekari su zabeležili da mu je organizam nežan, a bolest teška. Da mu se zdravlje iz dana u dan pogoršava, zakomplikovano i tuberkulozom. "Bojić ipak želi da ide s vojskom na Kajmakčalan, teški sebe i nas, bolničko osoblje, da je zdrav i da ga pustimo. Piše devojci u Beograd da je samo malčice bolestan, ali da sve ide nabolje."

Poboljšanja, međutim, nije bilo. Smrt kao da se zaverila da uništi "kralja reči". Snaga mu je ponestajala. Venuo je. Na bolesničkoj postelji on piše svoju oproštajnu pesmu.

Kao mrtvo telo

bez volje i snage

ne osećam ništa

i ne čujem više

iznad mene zvone

crne kapi kiše

i strašan bol bola

za trenutke drage.

Poslednji stihovi i poslednji otkucaji srca. Polako gasne život, ali se pesnik bola i ponosa ne predaje. Veruje da će ozdraviti. Traži lekove. Onda pada u komu. Đorđu Mihajloviću deda Savo je ostavio sećanje:

- Bilo je jutro, jesen, svuda tišina kada je umro. Imao je napad kašlja kojim je pokidao iscrpljeno i isušeno telo. Sahranjen je sutradan, među svojim sapatnicima, ratnicima. Pevano je Mokranjčevo "Opelo". Posle je govorio pesnik Ivo Ćipiko. Čule su se i gardijske trube. Ćipiko je posvetio potresne reči svom drugu: "Na ovome mrtvom polju naše tužne slave, ispraćamo te, Milutine moj, u ovoj tuđoj, oskudnoj jeseni, gde se ne čuje buktanje plamena dragih nam otadžbinskih vatri. Podlegao si, vatreni pesniče jednog stradalnog naroda, koji od vekova gine zato što sloboda traži da živi."

Ukopnici su bacili zemlju u grobnicu. Spuštao se mrak. Šumeli su čempresi. Tako tiho, da ne poremete večni mir.