ŠAJKAČA i Šajkaška oblast... Da li su u direktnoj vezi? Ovo pitanje o poreklu srpske nacionalne kape ponovo je „otvoreno“ ovih dana povodom značajnog datuma naše istorije - 250. godišnjice Šajkaškog bataljona.

Kada je carica Marija Terezija 1763. godine donela odluku o formiranju Šajkaškog bataljona na potezu Titel - Lok - Mošorin - Gardinovci - Vilovo - Žabalj, njena prvenstvena briga nije bila kakve delove uniformi će nositi ti srpski graničari nego da predano brane njene granice prema Turskoj na Dunavu, Tisi i Savi.

Srpski šajkaši su bili tada odlučujuća sila u odbrani, kao i u osvajačkim pohodima. Pod čijom zastavom su se oni borili, ta zastava se pobednički vijorila.

Postoji uverenje da je Šajkaška oblast, region oko Titela i Žablja, koji i danas nosi to ime, zapravo kolevka srpske nacionalne kape, šajkače. Podrazumeva se da ni povodom ovog simbola srpskog nacionalnog identiteta Srbi nisu složni.

Mnogi tvrde da ova kapa potiče iz srca Šumadije ili centralne Srbije, a drugi, opet, upiru prstom u „činjenicu“ da i samo ime šajkače sugeriše njeno mesto „rođenja“.

- Reč „šajka“ znači galeb na ruskom jeziku, a mesto Šajkaš u opštini Titel je rodno mesto ove kape - kaže za „Novosti“ Milorad Lonić, umetnički rukovodilac ansambla „Vila“, pri SKUD-u „Železničar“, osnovanom davne 1934. godine u Novom Sadu, koji duže od 30 godina proučava srpsku tradiciju.

Ističe Lonić da se slobodarska kapa, šajkača, nosila i u delu Srema, bila je plave boje, kao nebo. Njen simbol, kao stare, autohtone kape jeste simbol galeba u letu, raširenih krila

- Zbog takve simbolike, kralj Milan Obrenović želeo je da upravo ta kapa zameni fes, koji je nošen u najvećem delu prekosavske Srbije - veli Lonić. - Šajkača je u Srbiju uvedena propisom iz 1870. godine pod konkretnim imenom „šajkaška kapa“, dakle kao deo nošnje šajkaških graničara.

Preneta je, potom, i u predele Bosne i zadržala se do danas na području Ozrena i severne Bosne, pa i do krajnjeg zapada. I tamo je bila sinonim slobodarskih ideja.

Ali, vlasti ustoličene posle Drugog svetskog rata proterale su šajkaču, kaznile je jer je bila deo uniforme kraljevske vojske. Zamenjena je „titovkom“. A šajkači je dodeljen status retrogradnog i prevaziđenog simbola.

- Šajkača treba da stoji na pijedestalu kao srpski brend - zaključuje Lonić. - Ona ima lep oblik, praktična je, lako se savija i zadene za pojas, a zimi, navučena preko ušiju, „čuva glavu“. Nekada se šila ovde, u Vojvodini, a danas je takvih majstora malo i ima ih samo u užoj Srbiji.

Ove Lonićeve tvrdnje nemaju uporište u eksponatima Muzeja Vojvodine u Novom Sadu. Veselinka Marković, viši kustos-istoričar, i Siniša Jokić, kustos-istoričar, povodom 250 godina od osnivanja Šajkaškog bataljona priredili su ovih dana izložbu dokumenata „U srcu nam šajka“ u znak sećanja na hrabre Šajkaše.

- Pripremali smo izložbu devet meseci, ali nismo naišli na podatak da je šajkača „rođena“ u Šajkaškoj - kaže Markovićeva. - Slike šajkaša u uniformama ne upućuju na zaključak da je kapa koju su nosili zapravo šajkača.

U vezi sa šajkačom ima i nespornih činjenica. Njena istorija proteže se do sredine 19. veka. Srbi su pre šajkače i šešira nosili crvene turske kape - fesove. Polovinom pretprošlog veka austrougarska vojska, kao i druge evropske vojske, shvatila je da šarene, nakinđurene uniforme koje su se do tada nosile nisu praktične, loše se uklapaju u okolinu i blato ih je za kratko vreme habalo, a neprijatelju su bile lako uočljive iz daljine.

Zato je, kaže predanje, austrougarskoj armiji napravljena nova uniforma. Kapa je bila šajkača. Nova uniforma se,međutim, nije dopala vladaru Francu Ferdinandu, pa je urađeno novo rešenje, a postojeće već sašivene uniforme je kupila Srbija u četvrt cene.

Poslastica u ovoj priči glasi:carsku austrougarsku vojsku, nekoliko desetina godina kasnije, srpska vojska „potukla“ je baš u tim, jeftinim uniformama.

Posle opremanja srpske vojske novim uniformama 1870. prvi rat u kojem se šajkača pokazala bio je rat protiv Turaka 1876-1878. Da bi mobilizacija bila što brža, narodu su podeljene uniforme da ih drže kod kuće. Narod ko narod, počeo je da nosi delove vojne uniforme i u svakodnevnom životu. Imati deo uniforme na sebi bilo je za ponos, jer ko ima uniformu znači da je vojnik spreman za rat i junaštvo.

Srbi su kao deo muške narodne nošnje tada počeli da nose takozvane „bridž“ pantalone - gore široke, a ispod kolena sasvim sužene, i - šajkače. Dobrovoljci iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata iz Srbije prenose šajkaču i u druge srpske krajeve, gde se nosila u Hercegovini i u Lici do posle Drugog svetskog rata.

Izvesno je da će se o kolevci šajkače Srbi još dugo usaglašavati i „nadšajkavati“. Takva nam narav. No, najbitnije je da nam iz sećanja nikada ne iščili ni šajkača ni šajka.


NIJE SKIDANA NI PRED KRALjEM

ŠAJKAČA je bila kapa za svaku priliku. Ni pred kim nije skidala - pa ni ni pred kraljem. Skidana je jedino pred Bogom, u crkvi. Nosila se prema raspoloženju - natučena na čelo, povučena nazad na potiljak, naherena, nabijena na uši, zimi sa spuštenim bočnim stranama.... Imala je i druge namene: u njoj su se čuvale pare, držala zataknuta pisma iz daljine, njome se brisao znoj na njivi. A za vreme dremke, u hladu pod šljivovim stablom poput malog suncobrana, štitila je lice usnulog domaćina.